PRIČE IZ KOMŠILUKA: Mašićeva misija očuvanja zaboravljenih kultura
Apatinac Boris Mašić, čovek koji već godinama unazad kontinuirano radi na borbi za očuvanje kulturne baštine Nemaca u Srbiji i čiji je rad prepoznat od strane predsednika Republike Nemačke, Franka Waltera Steinmaiera, koji ga je odlikovao Ordenom za zasluge SR Nemačke, svu svoju energiju ulaže, ne samo u očuvanje nemačke, već i jevrejske i romske kulturne baštine. Ovaj pasionirani sakupljač i zaljubljenik u istoriju daje nemerljiv doprinos promociji opštine Apatin, razvoju turizma, ali i razvijanju dobrih odnosa među različitim narodnostima i kulturama, kao i na prevazilaženju nesporazuma i tabua. Kako saznajemo, njegova ljubav ka istoriji i očuvanju nepravedno zapostavljenih kulturnih baština započela je od ranog detinjstva.
“Kod mene je sve počelo još u ranom detinjstvu, sa oko sedam godina. Moji su se roditelji razveli pre mog rođenja i odrastao sam u nemačkoj porodici, uz nemačku kulturu. Ta naša kuća je bilo jedno ostrvo u kome se pokušavala sačuvati ta tradicija, kultura, jezik. Majka mi je bila germanista, a mene je najpre počela zanimati porodična istorija. Kuća u kojoj živimo je gotovo 200 godina stara. Jedina smo porodica koja živi u istoj kući od same kolonizacije, od kad su se doselili na ovo područje, i moja deca su 13. generacija. Prvo sam počeo da prevrćem po tavanima kuće, podrumima, šupama... Bio sam veoma znatiželjan, stalno nešto ispitivao. Često se pokušavalo od mene prikriti, baš zbog tih porodičnih dešavanja u toku i posle 2. Svetskog rata, ali meni je to samo još više pojačavalo interesovanje i tražio sam uvek odgovore, pa su se počeli otvarati, pričati mi, ne samo porodica, već i bliže okruženje, druge nemačke porodice i taj krug se na dalje širio”, priseća se Mašić, koji je veoma rano postao svestan koliko je nemačka baština ugrožena, koliko o njoj niko ne vold računa i koliko ju je potrebno sačuvati.
Naš sagovornik smatra da je upravo ta bogata baština oblikovala Vojvodinu i da je neravnopravno zapostavljena, zbog čega se i počeo baviti sakupljanjem nemačke kulturne baštine, istraživanjem iste i na kraju i prezentacijom.
“To je bio jedan od ciljeva, a drugi cilj je bio osnivanje nemačkog udruženja, da radimo na prevazilaženju predrasuda, na zajedničkoj budućnosti, da upoznajemo ljude oko sebe sa istorijiom i kulturom koja je ovde nekad postojala, čije tragove mi ovde još imamo, tragove koje treba sačuvati za budućnost i mislim da svi mi od toga možemo imati koristi”, izjavio je Mašić.
Uprkos činjenici da je Apatin multinacionalna sredina, Boris je neretko nailazio na brojne prepreke i probleme.
“Prepreka ima na sve strane. Ceo moj put je sazdan od prepreka koje sam pokušavao da preskočim, to je i danas tako, to će i sutra biti tako, ali ja sam svoj posao shvatio kao misiju. Ne tugujem zbog toga što imam toliko prepreka na svom putu, nego se radujem svemu što uspem uraditi i to mi pričinjava veliku radost. Često sam bio svedok i propadanja i uništenja i nerazumevanja, često i podmetanja, ali se radujem svakom malom koraku koji me vodi napred. Ono što me najviše raduje jeste da se ljudi raduju tome, da to prepoznaju, da mali čovek dolazi, interesuje se i raduje svemu tome, to mi je najveći motiv, kad se neko tome raduje, dolazi to da koristi, kad neko to vrednuje”, iskren je naš sagovornik.
Kako saznajemo od njega, upravo to je razlog što je i ostao u Apatinu, iako je imao mogućnosti da ode da živi negde drugde, bolje, ali dokle god može da doprinosi, boriće se za to, jer naša zajednica može samo da profitira od toga.
“Bez prošosti nema budućnosti, bez obzira koji je narod u pitanju. Svi su oni imali neku svoju kulturu, specifičnost. Te stvari nas samo obogaćuju. Čuvanjem te naše kulture i baštine, ponosno nosimo naše korene u budućnost. Iz iskustva znam da projekti u kuturi nose sa sobom i druge benefite za društvo. Ako dovedemo ovde što više turista, sa njima će doći investicije i na tome treba raditi. Sve što imamo na ovom području, kulturu, istoriju, prirodu, treba da iskoristimo na najbolji mogući način. Ja verujem da je to pravi put da idemo napred”, smatra Boris.
Osim na očuvanju nemačke kulturne baštine, naš sagovornik se bori i za očuvanju jevrejske kulturne baštine, ali i romske.
“Bez obzira čija kulturna baština je ugrožena, ona mora da se čuva. Da je srpska, bosanska, lička, kordunaška, bilo koja, ja bih se borio za nju da se sačuva. Osim jevrejske, pokušavamo da nešto uradimo i za romsku kulturnu baštinu. To nam je najnoviji projekat, jer smo uspeli u Nemačkoj da pronađemo jednu arhivu, gde je neko popisivao i sakupljao podatke o apatinskim Romima u periodu do 45. godine. To su jedinstveni podaci da je neko obrađivao Rome na taj način, njihovo poreklo i porodične veze. Mi smo tu arhivu dobili i ona će nam biti baza za buduće proučavanje Roma, romske kulture i istorije na ovom području koja je veoma dragocena i koja je nepravedno zapostavljena”, ispričao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, trenutno radi na više projekata istovremeno.
“Mi smo se jako rasplunuli. Radili smo dve godine na katalogizaciji biblioteke, a sad se već otvaraju projekti oko popisivanja grobalja, stvaranja podataka bitnih za istraživače. Gledamo da što više ljudi dođe ovde, pronađe tragove svojih predaka. Radimo i na velikom projektu da obeležimo sve vlasnike kuća koji su bili tu do 44. godine, kako bi upravo ti potomci mogli naći mesta odakle su im porodice potekle. To su sve stvari koje mogu da dovedu ovde ogroman broj ljudi, ogroman broj turista. U tom smeru sad idemo, ali i na daljem sakupljanju nemačke kulturne baštine, arhivske građe, umetnina koje propadaju po crkvama, privatnih zbirki, to se svakodnevno sliva u naše zbirkei trudimo se da te podatke obradimo, sačuvamo, izložimo”, rekao je Mašić.
Boris se iskreno nada da će Apatin dobiti gradski muzej, gde bi jedan veliki deo njihove zbirke mogao da pređe.
“Mi nismo sakupili samo crkveni materijal, tu su i čitavi inventari kuća, dokumentacija, umetnine, nameštaj i još mnogo toga što mora jednog dana da dospe u neki muzej ili mesto gde će se proučavati. Zbirka ogromna, ali, nažalost, nije još popisana. Samo knjiga i periodike ima gotovo 40.000, samo dokumenata u arhivskoj građi ima gotovo 20.000. U pitanju je izuzetno kulturno blago, čak i veći gradovi nemaju toliko materijala. Bukvalno se svakodnevno naši fondovi obogaćuju... Neophodno je razviti za toliki broj predmeta i arhiv, i biblioteku, i muzej. Nadam se da će društvo naći načina da pomogne, inače je sve to osuđeno na propast”, izjavio je.
Naš sagovornik završio je Fakultet fizičke kulture i bavi se sportom rekretivno, ali se najmanje bavio tim poslom, iako je 9 godina radio u prosveti, gde je predavao nemački jezik.
Ima puno hobija i kako nam je otkrio, sakuplja sve i svašta od malih nogu i to mu je pasija. Uvek radi više stvari istovremeno i stalno je aktivan. Ponosni je otac je dvoje dece, na koje je takođe preneo ljubav ka istoriji.
“Kod nas je to uvek bio deo naših života. Imao sam sreću da moja supruga isto to jako voli i da u tome uživa i bezgranično me je podržavala. Nekad to nije jednostavno za porodicu, zato što to često ide sa finansijama, gubitkom vremena, nedovoljnim posvećivanjem drugim stvarima, ali ja sam imao apsolutnu podršku i razumevanje i mi smo uspeli izgraditi kod naše dece ljubav za sve to. Oni na drugi način doprinose svojoj kulturi. Gde god mogu, učestvuju i pomažu”, ponosan je Mašić.
Ono do čega mu je najviše stalo, jeste da ljudi ispravno razumeju ono što on želi da uradi.
“Želim da ljudi ispravno shvate da su moja nastojanja da pomognem ovom gradu, koliko je to u mojoj fizičkoj i intelektualnoj moći moguće. Meni je stalo da svi zajedno nosimo našu istoriju sa ponosom. Nemaca ovde više gotovo da nema, neće ih više nikada ni biti, ali oni su ostavili ovde ogromnu zaostavštinu, jedno blago, i na nama koji živimo u ovom gradu u tim kućama je ostavljeno u amanet da to sačuvamo, da sačuvamo za budućnost i da iz toga izvučemo pouku, da to što su nam ostavili čuvamo i nosimo u budućnost i da na kraju krajeva izvučemo i korist iz toga. Da što manje uništavamo, da što više obnavljamo, da što više tu našu lepotu prikazujemo, da je prepoznajemo, da čvrsto držimo u rukama i nosimo u budućnost kao naše sopstveno blago. Tako treba da bude sa svim kuturama koje se nalaze u ovom gradu, da se ne pretvorimo u jednu bezličnu masu, nego da svoj individualizam sačuvamo i prenesemo ga u budućnost, samo mi je do toga stalo. Moje namere su apsolutno samo posvećene ovom gradu i njegovom boljitku”, zaključio je Boris, kom od srca želimo da istraje u svojoj borbi, te da ga i neke buduće generacije spominju s ponosom.
