PRIČE IZ KOMŠILUKA: Anđeoski glas Anđele Price
Osamnaestogodišnja Anđela Prica, trenutno učenica četvrtog razreda apatinske gimnazije, skromna je devojka iz komšiluka, koja svojim raskošnim glasom ostavlja bez daha. Sa kratkim prekidima, u folkloru je od svoje šeste godine, a poslednje dve godine za redom donela je u naš grad zlatne pehare za najboljeg solistu sa prestižnog festivala „Zlatni opanak“ koji se duže od dve decenije unazad održava u Valjevu. Ova odgovorna mlada žena zaslužna je i za brojne uspehe grupe u kojoj peva, ne samo zbog svog glasa, već i zbog aranžiranja pesama koje izvode zajedno, a kako nam je otkrila, gotovo svo svoje slobodno posvećuje upravo očuvanju naše tradicije. U nastavku pročitajte još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica odrasla je u Apatinu, gde je završila osnovnu školu i gde trenutno pohađa Gimnaziju i stručnu školu „Nikola Tesla“. Prema njenim rečima, tokom detinjstva najviše vremena provodila je u Somboru kod babe i dede, što pamti kao lep period, a već u šestoj godini počela je da se bavi folklorom.
„Prvi put me je tata upisao na folklor, iako sestra i ja nismo bile za to. Međutim, dopalo nam se i ostale smo. U međuvremenu smo se odlučile za odbojku, ali brzo smo shvatile da je folklor ipak ono što nam je bliže i u čemu se pronalazimo“, prisetila se Anđela, koja je, odrastajući u kulturno-umetničkom društvu, postala to što je danas, devojka koja gotovo svo svoje slobodno vreme provodi čuvajući i negujući našu tradiciju i običaje.
Naša sagovornica najpre je godinama bila članica GKUD-a „Dunav“, da bi nakon toga prešla u KUD „Carza“, čiji je član od osnivanja, 2018. godine. Majka joj je takođe član društva, otac peva u muškoj pevačkoj grupi od prošle godine, ali je zapravo dugi niz godina čovek iz senke i podrška društvu.
„Velika je prednost što su mi roditelji i sestra ovde, prvenstveno zbog vremena koje provodimo zajedno. U redovnim okolnostima, kao sada već odrasle devojke, sestra i ja bismo verovatno malo vremena provodile sa majkom i ocem, zbog škole, društva, njihovog posla... Ovako imamo kvalitetno vreme koje provodimo zajedno mimo kuće, što nas dodatno zbližava“, iskrena je Prica.
Kako nam je otkrila, zapravo svo slobodno vreme provodi u KUD-u, i kada rade, i kad se sastaju da piju kafu, i kad slave rođendane. Kaže da su u društvu stekli čvrsta prijateljstva, pa čak i ljubavi, i generalno neguju zajedništvo u svom društvu.
„Svi smo veoma vezani, i imamo običaj da kažemo da je Carza jedna prava mala porodica. U međuljudskim odnosima je normalno da ima svega, ali mi se zaista trudimo da negujemo te porodične vrednosti, što nas verovatno i drži tako čvrsto“, smatra Anđela.
Interesantan je podatak da naša sagovornica nema nikakvo muzičko obrazovanje, a već je nanizala brojne uspehe, što sa ŽPG Etna, što kao solista.
„Ja u Carzi i igram i pevam. Zapravo nikada pre nisam pevala, čak nisam imala pojma da znam da pevam. I mama i ja sve radimo na sluh, jer nemamo muzičko obrazovanje“, ispričala je Prica, zahvaljujući kojoj je „Etna“ ostvarila brojne uspehe, jer Anđela za većinu pesama koje izvode raspiše glasove, uštima ih, napravi aranžmane...
Godine 2019, svega godinu dana nakon što su oformili ŽPG Etna u sadašnjem sastavu, na festivalu „Zlatni opanak“ u Valjevu osvajaju treće mesto, pa nakon toga iz godine u godinu nižu uspehe.
„Meni je to dalo određenu dozu samopouzdanja, ali i motiv da radim još predanije. Kad smo na takmičenjima, pevamo Liku, vodim prvi glas, a ostali basiraju, ali kada su pesme drugačijeg karaktera, ne pevam samo ja glavne vokale, jer volim da se šetam i po drugim glasovima.“
Prvo ozbiljno i veliko takmičenje na kom se pojavila kao solista, upravo Zlatni opanak prošle godine, briljirala je, te osvojila zlatni pehar za izvođenje srpske izvorne pesme, a onda je pre svega nedelju dana ponovo odrbranila titulu najboljeg soliste i još jednom donela u Apatin zlatni pehar. Skromno ističe da su joj ipak nagrade sa grupom važnije.
„Meni je veći uspeh kada grupa u kojoj pevam osvoji neku nagradu, jer znam koliko smo truda uložile zajedno, koliko smo usklađene, a to je zapravo mnogo teže nego kada sam izađeš i pevaš“, smatra Anđela.
Kaže da je u početku htela da peva samo etno muziku, ali kad je počela pevati Liku, tu se najviše pronašla. Osim što peva, ona i igra u Carzi, a na pitanje u čemu više uživa, dobili smo diplomatski odgovor.
„Igranje ili pevanje u folkloru, tu nema razlike. Kad izađeš na scenu sa svojim ansamblom, to je magičan osećaj, a onda opet kad izađeš sa pevačkom grupom, i to je neopisivo. Prosto ne može da se meri. Izvorno pevanje i Lika najviše su mi prirasli srcu, to je negde i naš zaštitini znak, ali volim da pevam i etno pesme. Kada su igre u pitanju, kao član izvođačkog ansambla, volim da igram izvorno, Lika, Banija, mada sam u međuvremenu zavolela i druge igre koje sad radimo, „Vranjsko polje“ npr, ali i muško žensko nadigravanje Crne Trave, to je isto jako lepo, a najviše zapravo volim kada se spoji igranje i pevanje“, iskrena je naša sagovornica.
Prica, koja je i u KUD-u i privatno nenametljiva, skromna, odgovorna, pouzdana, neko kome se veruje i ko je izuzetno zreo za svoje godine, veoma je i humana, te se tako često i rado odazivala sa svojom grupom na brojne humanitarne koncerte. Obožava mačke, a želja joj je da posle gimnazije upiše etnomuzikologiju, kako bi spojila lepo i korisno, te tako ostala deo velike Carzine porodice i unapredila njen rad.
Mi joj u svakom slučaju to i želimo, pa da se i ubuduće radujemo njenoj igri i pesmi, ali i težnji ka negovanju porodičnih vrednosti i očuvanju naše tradicije.
