PRIČE IZ KOMŠILUKA: Dejan Kalinić, omiljeni “slatki” trgovac
Dejan Kalinić, kog generacije dece unazad zovu Slatki, jedan je od omiljenih apatiskih trgovaca. Ovaj uvek nasmejan prodavac za Swisslion radi pune dve decenije, pa i nakon tako puno vremena, sa istim žarom i domaćinskim odnosom prema kući za koju radi, te komšijskim i prijateljskim ophođenjem prema mušterijama, uslužuje svakog ko uđe u radnju. Kako nam je otkrio, trgovina je njegova ljubav od malih nogu, s obzirom na to da su mu majka i otac bili trgovci, pa je tako praktično, otkako zna za sebe, trgovina sastavni deo njegovog života.
“Majka mi je 35 godina radila u trgovini. Maltene kad sam prohodao, robna kuća je bilo prvo mesto na koje sam stalno odlazio. Osim mame, i tata je bio trgovac, mesar, tako da sam ja praktično 40 godina u trgovini. Najlepša sećanja iz detinjstva vezuju me za robnu kuću kod mame i Somborsku radnju kod tate”, prisetio se naš sagovornik.
Kalinić je završio Srednju građevinsku školu, na smeru tehničar za obradu drveta. Nakon toga je upisao i završio Višu poslovnu školu u Somboru, pa otišao u vojsku.
“Dok sam studirao, radio sam u daščari 4 godine. I to je bila trgovina. Posle vojske sam gluvario jedno 6 meseci, tražio posao u banci, s obzirom na obrazovanje koje sam stekao. Međutim, pojavi se konkurs za Swisslion 2003. godine. Tad je bila ekspanzija otvaranja Slatkih kuća u celoj Vojvodini. Dolazili njihovi direktori, puno prijavljenih ljudi, iz Apatina, Sombora, Subotice… Ja sam zamišljao da konkurišem, pa ako me prime, ostaću par meseci dok ne iskrsne neka banka. Posle konkursa su me zvali, odem u Vršac na obuku 7 dana i tu počnem raditi 12. juna 2003. godine, i mic po mic, evo, već dve decenije sam tu”, priča Dejan.
Prema njegovim rečima, ljubav ka poslu proističe iz ljubavi ka radu sa ljudima.
“Volim rad sa ljudima. Veoma sam komunikativan, obožavam da pričam sa ljudima, da se šalim. Mi smo tu ko porodica. Meni kupac nije kupac već komšija. Od njih čujem svakakve priče, lepe, manje lepe, lične… Ne mogu sebe zamisliti u drugom poslu”, rekao nam je Kalinić.
Njegova prepoznatljivost u poslu ogleda se u tome da je ispratio 20 školskih generacija dece, pošto se radnja nalazi blizu škole. Obožavaju ga. Čak su mu dali i nadimak - Slatki. Pričaju svakodnevno o sportu, o ljubavima, o školi , uvek mu se javljaju na ulici, obavezno se fotografišu sa njim kad maturiraju…
Iako obožava svoj posao, kaže da nije uvek lako.
“Svi misle lako je. Nije baš tako.Trgovina nije kao što je nekad bilo. Ljudi su drugačiji, situacija je teška. Da ne govorim o tome da nije trgovina samo ćaskanje s judima i smeškanje. Treba sve u radnji da složiš, da osmisliš, da pozicioniraš, da pratiš rokove trajanja, da ponudiš na pravi način potrošaču, da pratiš akcije. Dođe roba, npr. 14 paleta. Treba to istovariti, složiti, gledati rokove, pratiti… Trgovac nije biti lako, ali danas je, nažalost, trgovac svako”, smatra Dejan i dodaje:
“Treba izbalansirati sve u poslu. S jedne strane radnici kojima sam poslovođa, s druge strane mušterije, s treće strane direktor… Trudim se da to uvek bude kroz osmeh”, kaže Dejan i ističe da mu je posebno drago što neguje lepe odnose sa svojim kolegama.
“Teško je danas naći dobrog trgovca, ali moje kolege su sjajne i imam odličan odnos sa njima, kao porodica smo. Prijateljski se dogovaramo oko svega. Nena je sa nama već 18 godina, Suza 6, a Brankici je ovo četvrta godina, tako da smo zadovoljni. Meni je Slatka kuća kao drugi dom. Volim što je domaća firma, zadovoljan sam i ponašam se domaćinski”, izjavio je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, kriza se oseća u poslu. Puno je ljudi otišlo iz grada, manje je potrošača, a i potrošačka korpa je sve manja.
“Puno marketa, a mali grad, ali ovo je fabrička prodavnica gde su fabričke cene. Nije kao što je nekad bilo, ali borimo se. Imao sam 2005. godine ambiciju da otvorim nešto svoje, ali znaš kako to ide, treba da imaš neku zaleđinu, neku odskočnu dasku koju nisam imao, pa strah od kredita, pa mnoge druge nepovoljne okolnosti… Pitali su me ljudi često što ne otvorim nešto za sebe, što radim za drugoga, ali tek sad u ovo vreme, u ovom ludilu, ne bih se nikad usudio, teška su vremena”, iskren je Kalinić.
Kada nije trgovac, naš sagovornik je prvenstveno posvećen porodici, supruzi, sinu i ćerki. Vatreni je navijač Partizana i voli da ode na košarkaške utakmice, kad uhvati vremena, da bude u Areni, uz svoj Partizan. Druži se sa prijateljima, voli šetnje uz Dunav sa porodicom, kumom… Kaže da je veliki lokalpatriota i da ne vidi sebe ni na jednom drugom mestu. Skroman je i zadovoljan, a veruje i da će budućnost doneti neko bolje vreme. Sa ovom nadom, svim svojim sugrađanima poželeo je, u svom stilu, lepu i slatku 2023. godinu. I mi njemu želimo isto, od srca.
