PRIČE IZ KOMŠILUKA: Ljubaznost i strpljenje osnovni recept apotekarke Ljube
Da su ponekad samo osmeh i lepa reč dovoljni za bolji dan svakog od nas, svedoči priča o Ljubi Lukić, jednoj od, po mišljenju većine naših sugrađana, najljubaznijih apotekarki u Apatinu. Ova tiha i skromna Apatinka gotovo tri decenije unazad, sa jednakom predusretljivošću, uslužuje na istom mestu, a mnogima je pomogla svojim savetima, posvećujući svakom ponaosom podjednaku pažnju. Kako nam je otkrila, ljubav prema apotekarskom poslu kod nje se rodila od malih nogu, pa iako se u međuvremenu sve modernizovalo, na šta se teško navikava, i dalje uživa radeći u apoteci.
“Moja majka je bila jako bolesna i još kao dete sam dolazila u apoteku i samo sam sa prstićima mogla da dohvatim recepturu. Opčinjena sam gledala sve te police, male teglice, nameštaj… Tada je sve bilo drugačije nego sada i apotekari su uživali mnogo veće poštovanje. Verovatno me je sve to potaklo da apotekarstvo bude moje životno opredeljenje. Kad sam upisivala školu, želela sam samo farmaciju, ništa više, te sam tako završila srednju medicinsku školu - smer farmaceutski tehničar u Somboru i ubrzo potom počela raditi”, prisetila se naša sagovornica.
Ljuba je najpre radila dve godine u Zagrebu, potom isto toliko u Bosni, da bi 1995. godine prešla u apoteku u kojoj i dan danas radi.
“Ovde sam kod gospođe Mire u Markoniju počela raditi 1995. godine. Tri vlasnika sam promenila, ali je suštinski sve ostalo isto, osim savremenijeg rada kakav je danas. Ja se prilagođavam ovim novinama i promenama, ali teško. I dalje se aktivno edukujemo. Svake godine sakupljamo određeni broj bodova zbog licence, radimo određene teme… Kada nam programer uvede neke novine u računar, tu mi pomažu mlađe kolege da to savladam, te se kombinacija nas dve starije i dvoje mlađih kolega pokazala kao idealna”, smatra Ljuba.
Naša sagovornica, iako su joj 62 godine, i dalje radi jednako posvećeno i strpljivo kao na početku, a kako saznajemo od nje, baveći se ovim poslom, spoznala je da je najbolji recept za sve bolesti najpre ljubaznost, a potom i strpljenje.
“Naš posao je jako lep i human. Trudim se da svakoj osobi posvetim jednako pažnje. Imam strpljenja da saslušam problem, da pomognem koliko mogu, što je u našem domenu, što se tiče saveta, leka, preporuke, ali nekad je samo možda bitan taj kontakt sa osobom. Bude im već pola lakše. Naslušamo se svakakvih priča. Zovu nas i telefonom za savete. Svako hoće neku pažnju, a danas toga, nažalost, najmanje ima. Drago mi je kad građani dođu, koji su npr. otišli u inostranstvo pre mnogo godina, a dolazili su kad su bili mali, pa me prepoznaju. Bude mi drago jer me nisu zaboravili”, iskrena je Ljuba.
Kako nam je otkrila, slobodnog vremena nema mnogo, jer se puno radi, pa i vikendom, a najradije ga deli sa porodicom. Ponosna je majka dvoje dece i baka troje unučadi. Nada se penziji za oko dve godine, pa iako smatra da će joj posao nedostajati, raduje se što će imati više vremena koje će posvetiti porodici, prvenstveno unucima. Mi joj od srca želimo da penziju dočeka u zdravlju I veselju, te zasluženo uživa u godinama koje slede.
