PRIČE IZ KOMŠILUKA: Zoco Arbutina, samouki slikar jedinstvenog izražaja
Zoran Zoco Arbutina iz Prigrevice od onih je slikara amatera čiji rad je itekako prepoznazljiv i poseban. Ovaj moler po struci više puta je pohvaljen na Smotrama likovnih umetnika amatera Vojvodine, a iako je relativno skoro počeo ozbiljnije da se bavi slikarstvom, već je imao i samostalnu izložbu u galeriji “Meander” u Apatinu. Arbutinu inspiriše bonsai drveće, koje za njega metaforički predstavlja samog čoveka i njegov život, a kako je tekao umetnički put ovog skromnog slikara iz Prigrevice, možete pročitati u današnjoj priči iz našeg serijala.
“Pre oko trideset godina sam slikao, međutim, počeo je rat, teška vremena, pa sam prekinuo i rekao da više neću ni slikati. Ipak, nakon što sam se 2019. godine razboleo, tačnije, povredio sam kičmu i nisu bile dobre prognoze pa sam morao da prekinem da radim, trebala mi je neka zanimacija i nekako je bilo logično da to bude slikanje. Tad počinjem slikati tehnikom ulje na platnu. Uvek sam voleo tu tehniku. Stari majstori su radili sa uljem i to me uvek privlačilo jer sam se tome divio. Čuo sam u Apatinu da amateri mogu da izlažu i igrom slučaja sam se prijavio. Rekli su mi da donesem rad, odneo sam i te godine sam već prošao na vojvođansko takmičenje slikara amatera”, započeo je svoju priču naš sagovornik i naglasio da je veliku ulogu na njegovom slikarskom putu odigrao pokojni Mirko Ćelić iz Prigrevice, koji je osnovne studije završio na Likovnoj akademiji Srpske Pravoslavne Crkve na smeru freskopis, gde je završio i master studije na smeru mozaik, dok je na Fakultetu primenjenih umetnosti završio i drugi master na smeru vajanje.
“Tog čoveka sam zaista voleo i izuzetno cenio. Kod njega nije bilo tapšanja po ramenu, lažnih komplimenata i slično. Pomogao mi je svojim savetima, a prvi zadatak koji mi je zadao kad sam rešio da ponovo slikam bio je da nacrtam Direrovog nosoroga. Sećam se kako mi je rekao “ili znaš ili ne znaš, ako ne znaš, nemoj sad ni pokušavati”. Kad sam mu odneo taj rad, pogledao je rekao da je slika odlična. Kasnije me je savetovao da svu svoju energiju, um i pamet uložim u to, da bude jedinstveno, moje, i što niko nije do sad radio. Znao sam da je u pravu. Prošlo je oko mesec dana od tog našeg razgovora, a kako mi je bonsai uvek bio fascinantan i čitao sam puno o tome, shvatio sam da je to jedan tako fantastičan prikaz ljubavi koji malo ko razume, i odlučio sam da će to biti moja priča. Tražio sam da vidim da Ii su to ljudi slikali, ali nisam mogao naći, jer ga niko nije radio u formi u kojoj ga ja radim. Kad sam rekao Mirku svoju ideju, osnažio me, poslao sam mu prvu sliku pre nego što je umro, dopalo mu se i tako je sve krenulo”, prisetio se Arbitina.
Zoco je u međuvremenu napravio svoju “Bonsai – portreti života” priču, ukupno 12 slika. Od toga je nešto prodao i nešto zadržao, a kako nam je otkrio, ove godine planira da formira veću zbirku, bar 15 do 20 slika, još boljih i ozbiljnijih, možda i veći format.
Naš sagovornik je samouki slikar, od onih je koji ne uzima učešće na likovnim kolonijama i veliku pažnju poklanja kvalitetu boje i platna.
“Pristalica sam toga da svaki slikar ima svoj stil, zato nikad nisam želeo uzeti učešće na likovnim kolonijama. Poenta je u tome da ti kad ideš na takve događaje, pogotovo mi koji učimo, uzimaš od ovog, od onog, od svakog nešto kraduckaš i izgubi se ono tvoje. Možeš uzeti tehnike, znanje, ali kroz sve to ti nesvesno počinješ kopirati drugog i gubiš ono svoje. Smatram da uvek treba biti svoj, pa ili valjaš ili ne valjaš. Kada je materijal u pitanju, radim samo sa Royal Talens bojama, koje su druge boje u svetu po kvalitetu, a platna uzimam isključivo italijanska. Volim da, kad već ulažem toliki trud, da mi je sve kvalitetno i kako treba. Ne radim stotine slika, pa mogu da stavim akcenat i na kvalitet materijala sa kojim radim”, priča naš sagovornik.
Arbutina se kreativno izražava i na poslu, jer radi italijanske dekorativne tehnike već dugo vremena unazad, u čemu se, kako sam kaže, pronašao. Mana je samo to što radi jako puno, pa nema mnogo vremena za slikanje, ali nada se da će se to promeniti.
“Puno radim i to mi je najveći problem. Napravio sam atelje gde planiram preći na proleće. Takođe, ranije sam jako voleo da čitam. Nažalost, sad ni za to nemam vremena, ali i to je ono čemu želim ponovo da se vratim. Primetio sam da sve ovo vreme što sam radio, promenio sam se. Čovek zaglupi, postane ko mašina, ne zna da se izražava, da misli. Dobar deo mene je zbog toga nestao, zato želim da se vratim knjigama i to mi mnogo nedostaje”, iskren je naš sagovornik.
Iako ponekad uradi i neku naručenu sliku, za Zocu bonsai ostaje nešto čemu je posvećen i odan u slikarstvu.
“Bonsai kao tradicija Japana za mene je fascinantna stvar. Ranije su se ljudi peli na planine i zakržljali izdanak uzimali sa vrha, jer gore nije imao šansu. Nisu uzimali zdrav izdanak, on će lako krenuti, već zakržljali, sanosili ga dole i sadili u malu posudu sa malo zemlje, a taj izdanak, da bi nastavio da živi, morao je da dobije, osim redovne brige, puno istinske ljubavi. To nije mogao bilo ko da radi, to je kao odnos majka i dete. On mora osetiti tvoju radost i energiju da bi rastao. Ti si od malog, od nemoćnog, ti si stvarao, orezivao si ga i oblikovao prema sebi. Svaki taj bonsai predstavlja zapravo čoveka koji ga je radio. Svaki bonsai koji sam radio je reprezentativan primerak, i svaki je ponaosob poseban. Gledao sam ih kao ljude. Svaki ima svoju priču”, objavšnjava ovaj slikar iz Prigrevice.
Jedinstven u svom umetničkom izražaju, vredan i skroman, za Arbutinu će se, verujemo, u budućnosti tek čuti. Iskreno se nadamo da će od proleća, kao što je i zamislio, provoditi što više vremena u svom ateljeu, te na taj način obogatiti svoju kolekciju i pokazati je brojnoj publici, ljubiteljima i poznavaocima pravih umetničkih vrednosti.
