PRIČE IZ KOMŠILUKA: Nandor Kolesar, vrhunski klarinetista i omiljeni nastavnik OMŠ „Stevan Hristić“
Kupusinac Nandor Kolesar, nastavnik u OMŠ „Stevan Hristić“ iz Apatina, iako kao dete nije želeo da se bavi muzikom, danas svoj životni poziv ne bi menjao ni za šta na svetu. Ovaj uvek nasmejan i predusretljiv prof. klarineta u mladosti je bio najbolji klarinetista u Jugoslaviji. Zahvaljujući njegovim angažmanima kao prvog klarineta u nekada čuvenoj Sarajevskoj operi, na tezgama po celoj Jugoslaviji sa Nedom Ukraden, Zdravkom Čolićem, Hari Mata Harijem, ljubitelji muzike poznavali su ga od Triglava do Đevđelije.
Svoj put u muzičkoj karijeri, Nandor opisuje kao interesantan i sudbonosan.
„Od malih nogu su primetili da dobro pevam, pa sam pevao na raznim manifestacijama. Tata me je upisao u muzičku školu u Apatinu kod nastavnika Đurike Tolda, iako nisam želeo da se bavim muzikom. Voleo sam da igram stoni tenis i bio sam veoma uspešan u tome, a kasnije mi je želja bila da postanem stolar. Sticajem okolnosti, a i zahvaljujući talentu, bio sam dobar đak u muzičkoj školi i otac me je uspeo nagovoriti da upišem srednju muzičku školu u Subotici“, priseća se naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, prelomni trenutak desio se u drugom razredu srednje škole.
„Profesor me je stalno kritikovao kako ne vežbam dovoljno, čega sam i sam bio svestan, a onda sam negde u drugom srednje, samo da bih dokazao da i dete sa sela može biti među najboljima, počeo da vežbam intenzivno. Postizao sam sve bolje rezultate i onda sam bukvalno postao zavistan od vežbanja, zavoleo sam ga, svaki dan sam vežbao po tri, četiri sata“, rekao je Kolesar.
Kako nam je ispričao, u trenutku kada je prvi put imao priliku slušati Lasla Barata iz Sarajeva, koji je tamo bio asistent na Akademiji umetnosti i koji je svirao koncert sa simfonijskim orkestrom, znao je da želi studirati klarinet u Sarajevu.
„Upisao sam se na Akademiju u Sarajevu kod profesora Radan Aleksija, najvećeg pedagoga u tadašnjoj Jugoslaviji. Već nakon prve godine studija predložio mi je da se oprobam na audiciji za Sarajevsku operu. Položio sam i postao drugi klarinet Sarajevske opere, da bi već u drugoj godini ponovo prošao audiciju i postao prvi klarinet Sarajevske opere“, ponosan je Nandor, koji je u to vreme osvojio i prvo mesto na saveznom takmičenju i postao najbolji klarinetista u Jugoslaviji.
Njegovu sjajnu muzičku karijeru prekida rat i on mora da beži iz Sarajeva, u kom je proveo tri i po' godine, da bi potom završio studije i diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
„Po završetku studija, došao sam u Apatin da pitam ima li mesta za prof. klarineta, a sticajem okolnosti, tada je direktor bio Rade Ivančević koji je ranije radio u školi u Sarajevu. Primio me odmah i te 1993. godine počinjem svoj pedagoški rad sa pola radnog vremena, u OMŠ „Stevan Hristić“.
Za gotovo pune tri decenije rada u školi, Nandorovi učenici osvojili su više od 50 prvih nagrada na državnim takmičenjima. Kako kaže, drugih i trećih mesta u državi, za ostala manja takmičenja, festivale itd. ne zna se broj, jer to ni ne računa.
Deca ga obožavaju. Svoj pristup u radu sa njima gradi na posebno lep i topao način.
„Trudim se da se sa decom prvo upoznam, da me zavole. Igram se sa njima, pomažem im da zavole instrument. Mislim da niža muzička škola i služi tome da deca zavole instrument i da nauče da vladaju njime, svakako će se kasnije u srednjoj, ako nastave dalje, kanalisati, ima vremena za to. Ipak, malo nas plan i program ometa, a u današnje vreme tehnologije, deci brzo sve dosadi. Mi kao nastavnici smo prinuđeni da se dovijamo na sve moguće načine da zadržimo decu kako bismo imali pun fond i zaradili sebi platu”, priča Kolesar.
Naš sagovornik je, pored Akademije umetnosti, završio i zanat za drvene duvačke instrumente, te je popravljajući te instrumente i njih počeo svirati. Trenutno predaje klarinet, saksofon i flautu, a ima ukupno 16 učenika, od čega u Apatinu 4, a u Kupusini 11.
“Ja na muzičku školu gledam kao na mesto gde se deca radosno razvijaju u svakom smislu, kao u sportu. Kod duvačkih instrumenta, npr. tačno u određeno vreme morate uzimati vazduh, samim tim trenirate telo. Deca se ovde druže između sebe, zajedno uče jedni od drugih, formiraju dobar ukus za muziku i, najzad, postaju svestraniji i bolji ljudi”, smatra Nandor.
Osim svega navedenog, ovaj šarmantni Kupusinac svira i u seoskom duvačkom orkestru koji ima tradiciju dugu 80 godina. Kako nam je rekao, iako malo mesto, Kupusina čuva tradiciju sviranja duvačkih instrumenata, te danas u ovom selu postoje čak tri isturena odeljenja duvača.
Privatno, naš sagovornik najviše voli da sluša džez i muziku osamdesetih. Ponosan je suprug i otac dve odrasle ćerke, koje nisu krenule njegovim stopama, ali su obe završile nižu muzičku školu kod njega, klarinet, i sviraju u kupusinskom duvačkom orkestru.
Kada se ne bavi muzikom, Nandor otkriva da obožava motornu testeru, te voli da ide u šumu i seče drva. Takođe voli da radi sa metalom, pa ga u poslednje vreme često možemo videti kako nešto vari i majstoriše. Sa udruženjem Đusi iz Kupusine angažovan je na restauriranju sakralnih spomenika u selu, obožava da vozi motor, ali i da kuva za svoje prijatelje i porodicu.
Nada se da će biti dovoljno zainteresovane dece i ubuduće, da završi svoju karijeru ovde, jer, kako nam je otkrio, jako voli Apatin i svoju Kupusinu. Mi mu to zaista od srca i želimo i toplo savetujemo roditeljima da upišu decu u muzičku školu. Sigurno neće pogrešiti.
