ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ - ИРИНЕЈА
МИЛОШЋУ БОЖЈОМ
ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Христос воскресе!
Смрт однесе!
Вечни живот донесе!
Поздрављајући Вас, браћо и сестре, овим поздравом вечне радости, у његовој светлости и бесмртном значењу, ми, ваши епископи, сведочимо пред вама и пред свим људима велику и свету истину наше хришћанске вере и наше Православне Цркве. Обасјани светлошћу Христовог васкрсења, сазнајемо, наиме, да на земљи постоје само
две врсте људи, две врсте верникâ: они који верују у живот вечни, који њиме и за њега живе; и поклоници смрти и ништавила. Свако од нас, свакога дана, свакога тренутка нашег земног живота, треба да се упита: у коју врсту од ове две спадам, којој врсти људи припадам? Припадам ли онима који су познали да су вечна и бесмртна бића; или
онима који верују да смрт и ништавило чине њихов почетак и крај, прождирући коначно сва бића и све твари? Јесам ли у спасоносној заједници са онима који већ овде на земљи живе вечним животом и за вечни живот; или сам у жалосном друштву оних којима господари смрт? Зато се, уосталом, такви грчевито и држе само за пролазни живот, клањајући се – јавно или тајно – смрти и пролазности…
Ми хришћани по томе и јесмо хришћани, што верујемо у живот као врховну вредност и смисао људског назначења и што се клањамо непролазном животу и вечној светлости. Другим речима, ми верујемо у Христа Господа, Који је победио смрт. Самим тим, верујемо и у опште васкрсење свих људи и у вечни живот свих створења.
Ево, поново нас обасјава вечна светлост из Христовог живоносног Гроба. Зато, радујмо се, браћо и сестре, што смо створени и што постојимо – не за смрт и ништавило, већ за вечни живот и непролазност! Радујмо се, јер је Васкрсли Христос победио грех, смрт и сваку човекоубилачку демонску силу! Радујмо се, јер је разагнао мрак смрти из људског бића и таму незнања из људског ума и са човекових очију! Радујмо се што, благодарећи Васкрсењу Његовом, у дубинама бића и твари више не царују мрак и смрт, него непролазна светлост и вечни живот! Радујмо се и веселимо што историја света и рода људског више није бесповратно умирање и ишчезавање, већ стварност заквашена квасцем вечног живота!
Можда више него икад у историји, данас је код људи поколебана вера и нада у непролазни смисао људског живота. Верујући у Васкрсење Христово, у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, ми заправо верујемо у неуништивост вере и људске наде, у непобедивост смисла живота. Вером постајемо сигурни да, ипак, „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује“ (Његош). Верујући у Васкрсење Христово, и исповедајући Васкрслога Христа као Господа и Спаситеља, ми верујемо у непрекидно васкрсавање и обнављање неуништивог људског достојанства.
Данас су људски морал, стид и доброта унижени и згажени управо зато што је људска свест опрхвана смрћу и бесмислом. Верујући у Васкрслога Христа – у Њега као Пут, Истину и Живот, ми верујемо у обнављање и васкрсавање људског морала, стида и доброте. У наше дане се љуљају темељи људске културе и помрачују циљеви људског делања и стваралаштва. Само они који верују у Христа и срцем виде Васкрсење Његово, опште васкрсење мртвих, и вечни смисао свих створења; препознају неуништиво корење човековог делања и непресушне изворе људског стваралаштва и културе.
Данас, саможивост, духовна чамотиња, властољубље и празнословље прете да униште цвет несебичне љубави уграђене у људску природу, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења; прете да убију радост живота, рађану из слободе, узајамности и делатне саможртвености. Само Васкрсли Христос, Који се уселио у нас и дошао међу нас – да служи, а не да влада; да се дарује и жртвује, а не да жртвује себи друге – обнавља у нама огањ несебичне љубави, братске узајамности, служења и саможртвености.
Само вера у бесмртност, засијала из Христовог Гроба, спаљује својим огњем саможивост и самољубље као лажно начело и погрешан начин живљења. Једино нам она открива вечну истину да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњима, према свима створењима, излаз из свих људских обмана и лажи, ослобођење од лажног живљења и телесног мудровања, спас од свих тмина и безизлаза!
Себичност и непоштење и данас – као и јуче, као и сутра – уништавају свако право заједништво, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, властољубље, насиље, и отимање туђег, угрожавају личност и њену богодану слободу. Та себичност, грамзивост и насиље утолико су већи уколико човек није прогледао да сагледа своје вечно достојанство, нити је отворио очи за вечна пространства и видике свога бића – уколико је везанији за земаљска и пролазна блага. Само душе обасјане светлошћу
Васкрсења Христовог, обновљене надом у опште васкрсење мртвих и прекаљене вером у добра која мољац не нагриза и рђа не квари, ослобађају се себичности, осећања биолошке угрожености, страха, грамзивости, отимања од других, и насиља над њима. Очарани вечношћу, богатством и преизобиљем вечнога живота, синови и кћер свете
Цркве налазе праву меру свега, и равнотежу између пролазног и непролазног; између онога чему треба служити и за шта се вреди жртвовати, и онога што је недостојно човека и човековог достојанства, живљења и делања. Њима постаје јасна велика Христова истина о животу: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мк 8,36–37).
Заиста, Васкрсењем Христовим, као и вером у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, учимо се да освајамо – али не да освајамо пролазна и ограничена земаљска пространства, него вечни и бесконачни простор божанске љубави и доброте. Васкрслим Христом – изгубљени задобијају наду да ће се наћи; болесни да ће оздравити; безутешни да ће се утешити; умирући да ће васкрснути; мајке остале без деце да ће своје наручје поново испунити и вечно се загрлити са својом децом!
У ово наше време, односи међу народима и међу појединцима угрожени су себичношћу, међусобним презиром, насиљем и мржњом. Страшни и апокалиптични земљотрес у Јапану, и њему слична природна знамења нашег времена у свету, подсећају нас на људску немоћ, на смртност и ништавило људских дела. Очевидно, духовни и морални поремећаји у људском друштву, као одвајкада, праћени су и сада природним поремећајима, попут цунамија. Нису ли то нови подсетници свему човечанству да заиста постоји узајамност међу духовно-моралним стањем и природним феноменима? Збивања у природи нас подсећају да од нашег људског начина живљења и
понашања зависи природни поредак ствари. Подсећају нас да је човек одговоран не само за себе и свој народ, него и за све људе и све народе, као и за свеукупну Божју творевину.
Управо на ту одговорност указује нам светлост Христовог Васкрсења, која обасјава све и сва, откривајући смисао свих догађања у времену и живота у вечности. Васкрсли Христос, Који је Својим раширеним рукама на Крсту све и сва занавек загрлио и све обасјао светлошћу Свога Васкрсења, позива Својом богочовечанском љубављу све људе и народе на саможртвену љубав, на узајамно мирење и братско праштање. Његов позив свима на вечни живот, на праштање свима за све, Његово опраштање свима са Крста и давање вечног смисла свему постојећем, свим збивањима и читавој историји, греје нам и васкрсава душу, обнавља срце и испуњује живот миром и радошћу.
Васкрсење Христово враћа свеукупној творевини њен богодани поредак и смисао. Враћа Бога људима и људе Богу. Враћа људе једне другима, и дарује им прави начин постојања и вечни смисао живљења.
Зато, опростивши све једни другима Васкрсењем Христовим, и загрливши се вечним загрљајем, запевајмо једним срцем и једним устима, и научимо све људе и све народе да певају песму вечне љубави и живота:
Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт поразивши,
и онима који су у гробовима живот даровавши.
Појмо, о појмо и ми, и сви људи, ову вечну песму, и сверадосно се поздрављајмо, сада и свагда и вавек:
Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!
Патријарх српски
ИРИНЕЈ
