100 godina od potonuća Titanika
London -- Danas se navršava 100 godina od kako je 14. aprila 1912. u severnom Atlantiku, nedaleko od Njufaundlenda, posle udara u ledeni breg, potonuo Titanik.
"Ovde Titanik! Ovde Titanik!...U opasnosti smo, tonemo", očajnički je ponavljao telegrafista Džek Filips.
Drama je počela pred ponoć, u subotu, 14. aprila 1912. godine u severnom Atlantiku, u vodama nedaleko od Njufaundlenda. Posada se u početku nije osvrtala na upozorenja koja su stizala sa drugih brodova da su se u tom regionu pojavile ogromne sante leda.
"Titanik" je, tvrdio je njegov konstruktor, bio nepotopiv.
A onda, kada se ispred broda pojavio ogromni ledeni breg, pala je komanda: "Potpun zaokret nalevo, uključi motore unazad".
Ali, sve je bilo prekasno: ledena stena je razbila pet komora i voda je počela da kulja u brod.
Na brodu je u početku malo ko slutio šta se dešava. Orkestar je i dalje svirao muziku za igru, ali za mnoge je to bio poslednji tango u životu.
Pedantni hroničari su zabeležili: bio je 15. april, dva časa i 20 minuta iza ponoći, godina 1912. Tamne vode Atlantika su se zauvek sklopile nad "Titanikom", dok je plovio ka Njujorku.
Bila je to najveća tragedija na moru. Nikada nije tačno utvrđeno koliko je putnika i članova posade bilo na "Titaniku" pošto su i spiskovi završili na dnu Atlantika. Ali, prema naknadnim računicama, stradalo je između 1.502 i 1.523 ljudi. Spaseno je 507 brodolomnika.
Te subote kao da se sve bilo urotilo protiv ponosa britanske mornarice. Noć je bila bez meseca, visoki talasi, sante leda, temperatura oko tačke mržnjenja.
U dramu je prste uplela i igra sudbine. U blizini, na svega 20 milja, nalazio se brod "Kalifornian", ali poziv za pomoć nije uhvatio pošto je telegrafista spavao.
Drugi brod "Karpatia", koji je bio udaljen 50 milja, prvi je primio signal za pomoć. "Titanik tone, u opasnosti je", izvestio je telegrafista svog kapetana Artura Rostona.
"Titanik tone, to je nemoguće. Da li ste dobro čuli", uzvratio je iskusni pomorski vuk. Ali, zle slutnje su se ubrzo potvrdile.
"Punom brzinom ka Titaniku, palo je naređenje". Počela je nadljudska bitka sa vremenom koji za mnoge brodolomce značio spas ili smrt.
"Karpantije" je, izlažući se riziku, stigao na mesto drame za četiri časa. Ali mnoge je već bila pojela tamna grobnica Atlantika.
Titanik je krenuo na svoje prvo i poslednje putovanje u sredu 10. aprila iz Sautemptona. Krstarenje je trajalo četiri dana,14 sati i sedam minuta.
Na Titaniku je bilo 20 čamaca za spasavanje na kojima je bilo mesta samo za polovinu putnika. Ostali su unapred bili osuđeni da umru. Po naređenju kapetana Edvarda Smita, prvo su ukrcane žene i deca. Ali, u mrkloj noći i na niskoj temperaturi i oni su bili osuđeni na smrt ukoliko im ne stigne pomoć. Mnogi nisu izdržali. Posada broda "Karpantije" je kasnije ispričala da su mnogi čamci već bili poluprazni.
Svet je bio u šoku, neverici. "Titanik" je bio ponos britanske mornarice, tada najveći brod na svetu, ploveći dvorac. Mogao je da primi tri hiljade ljudi. Konstruktori su tvrdili da je nepotopiv: imao je duplo dno, 16 odvojenih komora. Plovio je brzinom do 48,6 kilometara na sat.
U vodama Atlantika završio je i kontruktor "Titanika" Tomas Endrju.
Sa brodom su potonule i mnoge dragocenosti: 20 vrećica dijamanata koje je Holandija transportvala u SAD. U sefu je bio i čuveni "prokleti dijamant" Marije Antoanete sa kojim je završila na giljotini. Ni kasniji vlasnici tog dragulja nisu imali sreće pa je zato i nazvan "prokleti". Na Titaniku, nosio ga je bogataš Džon Meklejn, koji ga je ranije kupio na aukciji.
Posada "Karpantijea", koja je prevezla brodolomnike u Njujork, dočekana je ovacijama. Za herojsko ponašanje je dobila mnogobrojna počasti i priznanja u Evropi i Americi.
Sudbina se gorko poigrala i sa tim brodom o kome se danima pisalo i pričalo širom sveta. I "Karpantije" je, kao Titanik, završio na dnu Atlantika 17. jula 1918. godine kada ga je torpedom pogodila nemačka podmornica. Za spasioce tog trenutka, međutim, nije bilo spasa.
Na "Titaniku" je bilo i 39 putnika sa jugoslovenskih prostora, sirotinja koja je trećom klasom krenula preko Atlantika, "trbuhom za kruhom". Jedan od njih Ličanin Nikola Lulić, koji je tada imao 31 godinu, spasao se pravim čudom.
Kada je "Titanik" počeo da tone za Lulića, kao ni drugu sirotinju, nije bilo mesta na čamcima za spasavanje. U nemoći skočio je u vodu. Kada se našao na talasima, video je jedno dete kako pluta sa pojasom za spasavanje. "Ovo je moja slamka spasa", sinulo mu je kroz glavu i prigrlio je dete i pojas. Kada je stigao do spasilačkog čamca, mornar je odmah prihvatio dete, ali Luliću nije dozvolio da uđe u prenatrpani čamac. Počela je borba na život i smrt, ali oficir je bio neumoljiv.
"Pustite ga da uđe, to je moj muž", počela je da vrišti nepoznata žena. Mornar je na kraju popustio.
Ljudske sudbine su nedokučive: Lulić nikad nije saznao ko je dete koje je spasio, niti je ponovo sreo plemenitu ženu koja mu je pružila ruku života.
