HUMANI LJUDI UZ DESETOČLANU PORODICU U APATINU
NAJRADOSNIJI USKRS MALENIH KOSANOVIĆA
Na spratu nedovršene kuće u Poljskoj ulici na broju 21, u kojoj imaju samo jedan deo, dve sobe, improvizovanu kuhinju i nedovršeno kupatilo, živi devetočlana porodica Kosanović, otac Dejan (38), majka Kornelija (35) i sedmoro mališana, jedno drugom „do uveta“: Stevan (15), Saša (12), Bojan (11), Nemanja (10), Dijana (5), Nevena (3) i Nikolina (17 meseci). Deseti član, četrnaestogodišnja Natalija, nažalost, nije sa svojom porodicom, jer je već 11 godina teško bolesna i nalazi se u Domu za decu sa smetnjama u razvoju „Kolevka“ u Subotici.
Dejana, oca troje najmlađe dece, nismo zatekli kod kuće. Radi, privatno i, uglavnom, po ceo dan. Kad ima posla. Kad nema, teško sastavljaju kraj s' krajem. Puno je gladnih usta koje treba nahraniti.
-Radi sve za šta ga pozovu, kosi, betonira, zida... Ode ujutro, vrati se pred policijski čas. Ponekad odem i ja, u njivu ili negde u nadnicu, mada od dece ne mogu, maleni su i moram stalno da budem sa njima, posebno ove tri najmlađe curice. Dečaci su već veliki i pomažu mi, čuvaju ove mlađe, poslušaju me, šta god da treba, priča nam Kornelija, koju sa devojčicama i dvojicom dečaka zatičemo pred kućom, na livadi kao „rođenoj“ za dečje igralište ovog brojnog tima. Druga dvojica su, negde, sa drugarima na fudbalu...
HLEB ZA SVE, MLEKO SAMO ZA NAJMLAĐE
-Primamo socijalu od 9.800 dinara, dečji dodatak za troje dece 9.100 i Stevanovu porodičnu penziju (jer mu je otac preminuo) oko 10.000 dinara. Sav ovaj novac nam ode uglavnom na hranu. Dnevno trošimo oko 3, do 4 vekne hleba i najmanje 1,5 litara mleka, za ove najmlađe. Za ove veće nema, oni mogu bez mleka. Kuvam šta imam, uglavnom gledam da niko nije gladan. Svašta bi oni, ali nema se, pa su navikli i ne traže puno, priča nam Kornelija.
Stevan drži sestricu u naramku i budno upija svaku reč. Na pitanje šta bi najviše želeo, ćuti. Nakon nekog vremena izgovara – biciklo. „Da mogu da odem u školu, do drugova“, kaže. Ovo što voza po livadi je dotrajalo i njemu već maleno.
U kolicima, na smenu, Nikolina i Nevena. Ona druga, dok čeka svoj red, je u naručju, majčinom ili nekog od braće. Svi su strpljivi, nasmejani, veseli. Rumenih obraza na svako pitanje odgovaraju stidljivim osmehom. Dečaci vole da im dođu drugari da igraju fudbal. Oni imaju loptu, kažu, onu pravu, fudbalsku...
Na spratu, gde žive, puno kreveta i nešto dotrajalog nameštaja. U kupatilu, polovna veš mašina i toalet. Tuša nema.
-Nekako je muž doveo vodu do sudopera i povezao mašinu, cevi su samo prikačene na zid. Valjalo bi nam kupatilo, teško je grejati vodu i jedno po jedno kupati u plasičnoj kadici. Trebalo bi, ali ne možemo, nemamo novca, sve nam ode na hranu, režije i deci, za školu, jada se Kornelija.
Priznaje da je, do prve udaje, živela u Švajcarskoj, sa majkom i braćom.
-Otac je živeo u Kupusini, u jednoj ruševnoj kućici. Dolazila sam mu u posetu. Tako sam se i udala. I ostala. Majka i braća su bili protiv i tada, a i danas su ljuti na mene što sam ostala ovde. Ponekad mi pošalju po 50-ak franaka, mada retko. Mislila sam da oni mogu da nam pomognu da napravimo kupatilo, ali posle ovoliko godina vidim da od toga nema ništa, iskrena je naša sagovornica.
Kaže i da su i ona i suprug učlanjeni u SNS. I da povremeno dobijaju humanitarne pakete pomoći.
-Kad se dele paketi, i mi ih dobijemo. Rekli su nam kad nam nešto zatreba da se javimo. Međutim, ni suprug, ni ja nismo takvi da volimo da tražimo. Nikad nismo zvali. Rekli su nam i da će gledati da Dejana zaposle u Komunalnom, ali sada nema mesta. Kad bude, javiće nam, nada se Kornelija, koja je, i pored sve muke i neimaštine, jedna nasmejana i zadovoljna žena.
NAGRADNA PICA POKRENULA HUMANITARNU AKCIJU
Kosanovići nam se hvale ogromnom picom koju im je dostavio restoran „Marina“.
-Dve smo dobili. Jednu smo pojeli, ovu jednu ćemo kasnije. Baš su velike i ukusne. Vidi, uz osmeh nam pokazuju ogromnu picu koju su ostavili „za posle“.
Arsenije Knežević, vlasnik restorana „Marina“im je obećao do kraja vanrednog stanja po dve porodične pice nedeljno, gratis. Osim toga, alarmirao je prijatelje na društvenim mrežama, koji su se brzo organizovali i Kosanovićima je, svega par sati kasnije, dovezao pun gepek raznih potrepština, hrane, odeće, sredstava za higijenu... Akcija je pokrenuta i trajaće. Mališani su presrećni. Biće im ovo najlepši Uskrs, kažu uglas.
Možda i početak nekih srećnijih vremena..
