Privatizacija gotovo razorila Vojvodinu
Srpska tranzicija svoje pravo lice pokazala je upravo u Vojvodini jer je iza sebe ostavila pravu pustoš. Veliki industrijski centri su gotovo uništeni a hiljade i hiljade radnika ostalo je bez radnog mesta. Prodata su uspešna preduzeća koja su dobro poslovala i pre privatizacije, kao što su cementara, šećerane, pivare, a nove gazde otpustile su ogroman broj radnika dok nova radna mesta ili nisu otvarali ili su to činili nešto malo. Ostalo je samo ono što se nije i ne može prodati, a aukcije su pokazale da nekada uspešne vojvođanske firme danas ne mogu čak ni u delovima da se prodaju iako su i po pet-šest puta nuđene na prodaju, i to za bagatelnu cenu.
Došla je tako Vojvodina u situaciju da nikada nije više ulagala u zapošljavanje – jer podaci govore da je kroz razne oblike finansiranja proteklih godina zaposleno 35.000 radnika – a u isto vreme imala više nezaposlenih. Jeste da je uspela ono što ostatku Republike nije pošlo za rukom: da zadrži stopu nezaposlenosti na nuli, odnosno na oko 200.000 onih koji su bez radnog mesta, ali je zato broj onih koji čekaju posao najveći do sada.
Upravo zbog toga su i podaci iz prve socijalne karte koju je napravilo Ministarstvo rada i socijalne politike, koji su razotkrili sumornu socijalnu sliku građana Srbije, pokazali i javno ono što se već zna, da je malo kuća u Vojvodini u kojoj bar jedno lice nije ostalo bez posla. To je, pak, dovelo do toga da Vojvodina, koja je po razvijenosti stajala rame uz rame sa Slovenijom u zajedničkoj nam domovini, ima svoj “jug” u kojem je sve stalo. Loše privatizacije i gašenje velikih industrijskih giganata prosto su ostavili pustoš u Banatu, gde je danas rekordan broj nezaposlenih a zapošljavanje minimalno i svedeno samo na državne službe.
Koliko je stanovništvo Vojvodine “potonulo” i koliko zaostaje čak i u držanju koraka s republičkim standardnom govore podaci da od ukupne socijalne pomoći koje država dodeljuje da bi bednici preživeli, a to znači imali samo parče hleba dnevno, čak 40 odsto završava na ovim prostorima. Naime, gotovo ceo Banat, gde je malo onih koji danas mogu reći da imaju radno mesto, prosto vapi za većom pomoći jer ono što sada dobija nije ni približno potrebama čak ni onih koji su ostali bez posla, a da se ne računaju oni koji su u međuvremenu pristigli na tržište rada. Zrenjanin, Plandište, Žitište, Kikinda, Srspka Crnja… već su godinama u redu onih kojima treba državna pomoć, ali ne samo kroz pružanje socijale već kroz ozbiljna ulaganja i otvaranje radnih mesta. Taman kada su priče krenule u tom pravcu da valja Banat pomoći da stane na noge, stigla je ekonomska kriza a sada se najavljuje nova koja, ako je verovati stručnjacima, može biti žešća i teža, što znači da će ovaj deo Vojvodine nastaviti još više da propada i tone u bedu i nemaštinu.
Najgore je prošao Zrenjani,n koji je imao nesreću da upravo veliki broj njegovih firmi doživi lošu privatizaciju iza koje je ostao veliki broj nezaposlenih. Ista je priča i s ostalim banatskim opštinama u kojima danas postoje ili sasvim propale i zatvorne firme ili one koje su nakon poništene privatizacije prebačene na “čekanje”, odnosno da im država potraži spas u novim kupcima. Za to vreme ljudi su bez plata, a i oni što imaju sreću da rade, mesecima ne dobijaju zaradu pa samim tim ni njihova socijalna karta nije ništa bolja od onih koji joj se i ne nadaju.
Svaki peti stanovnik Vojvodine bez posla
Trenutno je u Vojvodini 203.000 nezaposlenih, što je 20 odsto ukupnog broja stanovništva Pokrajine, a to znači da je svaki peti radno sposoban bez radnog mesta, što nikada bilo nije. U isto vreme, najmanju prosečnu platu u Srbiji prima Plandište, i ona iznosi 18.658 dinara, što je punih 20.000 dinara manje od prosečne plate u Srbiji. S druge strane, od svih stranih investicija pristiglih u Srbiju, a malo ih je i veoma su retke, 45 odsto, odnosno svaka druga, uložena je u Vojvodinu. To, pak, pokazuje da se na privlačenju stranih investicija radi ali da je sve manje zainteresovanih, kako za otvaranje novih fabrika, tako i za preuzimanje starih jer ono što je ostalo na “vojvođanskom meniju” firmi vredi mali ili nimalo. Naime, nove gazde koje su prethodnih godina kupovale preduzeća ne zato da bi nastavile da proizvode već da bi došle do dobrog poslovnog prostora ili velikih hala, sada procenjuju da ono što se trenutno nudi nije vredno bilo kakvog ulaganja iako mogu jeftinije nego ikad da kupe nekada moćna vojvođanska preduzeća.
