SRBIJA ZASLUŽUJE LJUBAZNIJE CARINIKE
U Apatin se nakon plovidbe u sedam kanua od Sent Andreje do Apatina, vratila grupa od 16 entuzijasta, ljubitelja Dunava, mladih ljudi kojima ni svakodnevna kiša nije mogla pokvariti raspoloženje.
– Lane smo od Apatina veslali do Novog Sada i već sad razmišljamo o tome gde ćemo naredne godine. Jedna je opcija od Beča do Budimpešte a druga od Beograda do Kladova. Putovanje je bilo interesantno, ali i naporno – zbog visokog vodostaja smo teško nalazili mesto za kampovanje pa smo morali da prelazimo dnevno i po 55 kilometara. Najteži je bio prolazak pored Budimpešte zbog mnogo mostova, izuzetno gustog saobraćaja na reci, ali i jakog vetra i velikih talsa. Tokom putovanja četiri puta nas je uhvatilo nevreme, ali smo na vreme uspeli da izađemo na obalu – objašnjava Nenad Maras, predsednik apatinskog KK „Panonija“ i majstor za izradu kajaka i kanua.
Naglašava da su turu finansirali sami učesnici i retki sponzori.
– Krenuli smo iz Pap Siget kampa, koji je od Sent Andreje udaljen nekoliko kilometara, zatim bacali sidro na Sigetujfalu, u Paksu i Baji, a pošto smo kasno noću stigli u Bezdan, morali smo do jutra čekati carinsku kontrolu. Prvi put sam sela u kanu, ali uz pomoć oca koji je bio sa mnom, za nekoliko dana savladala sam osnove veslanja. Svuda je bilo lepo, ali u Pešti i Ulataku, rukavcu kod Baje, ipak najlepše – priča Ines Maras, jedina dama među apatinskim „mornarima”.
Hvali džentlmene, koji su je stalno tetošili, ujutru i uveče joj kuvali kafu i čaj, pa je već rešila da zaplovi i iduće godine, ali s momkom u čamcu.
Dobro su raspoloženi u apatinskoj marini bili i najmlađi učesnici, dvanaestogodišnji Petar Bubalo i Uroš Obradović.
– Nisam se umorio jer su nas poštedeli neprekidnog veslanja, a ja sam, inače, bio zadužen za fotografisanje – kaže Petar, koji je s ocem lane stigao Velikom rekom do Novog Sada.
– Na Dunavu u Mađarskoj sretali smo mnogo ljudi koji svoja plovila koriste za odmor. Veslaju svake godine drugu deonicu, potom odaberu onu koja im se najviše dopada i njoj se stalno svraćaju – veli Željko Bubalo, zadužen i da kuva u kampu, što je toliko dobro radio da se regataši nisu mogli dogovoriti da li je pasulj ili paprikaš bio bolji i kaloričniji „doping„.
U Sent Andreji, nekada uz Sremske Karlovce centru duhovnosti i kulture severnog krila srpskog potkontinenta, pred polazak su posetili i Saborni hram.
– Na put sam otišao bez pripreme i mnogo razmišljanja. Nije naporno veslati 30 do 40 kilometara, ali kad se etapa oduži, nije svejedno. Moram reći da su nas lepše dočekali na mađarskoj granici nego srpskoj, gde su nas ostavili da čekamo od ponoći do ujutro – vajka se Tihomir Došen.
U Mohaču su upoznali dvojicu Nemaca iz okoline Kelna, koji su se pridružili floti, u Apatinu ostali dva dana i nastavili ka Crnom moru.
– Krenuli smo sa Međunarodnom regatom TID iz Beča, ali u peštanskom kampu su nam neki huligani toliko oštetili kajake da smo morali kupiti jedan polovan da bismo mogli nastaviti. Nismo čestito ni zaplovili, a on je počeo da propušta vodu. U Mohaču smo prišli Ines čuvši da govori engleski i našoj sreći nije bilo kraja kad smo saznali da njen otac zna i hoće da nam propravi čamac – govori Johanes Hereman, psiholog koji već piše i doktorsku disertaciju i za koji mesec počinje da radi.
– Završili smo fakultete i s malo novca, koliko smo mogli kao studenti da zaradimo, ovim putovanjem ostvarili smo naš dugogodišnji san – dodaje njegov saputnik, tek diplomirani lekar Konstantin Jocu. – Priznajem da smo imali predrasude prema Srbiji i činile su nam se opravdane nakon „maltretmana„ vaših carinika. No, sve što posle dogodilo je potpuno promenilo sliku. Srbija je divna zemlja s izuzetno gostoljubivim ljudima, koji su nam priredili nezaboravan doček. Kajak je besplatno popravio her Maras, kod koga smo i pre noćili, a svaki obrok u kući njegove porodice bio je prava gozba. Prvi put samo jeli vaš čuveni fiš, pa i zbog njega moramo doći ponovo. Samo neki dan ranije smo mislili da moramo odustati, ali su nam predusretljivi Srbi omogućili put ka ušću Dunava.
– Verujte da ćemo biti najveći propagatori Srbije, jer ono što smo do sad znali suprotno je od onoga što smo doživeli. To ćemo pričati svima i prijatelje nagovoriti da i oni dođu – oduševljeni su mladi Germani.
