1. MAJ - U SRBIJI REZERVISAN ZA URANAK, U SVETU ZA ŠTRAJK
Prvi maj, odnosno Međunarodni praznik rada, jedan je od najrasprostranjenijih praznika na svetu, a obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme.
Male nadnice, dnevni rad od 12 do čak 18 sati i život na ivici bede bili su povod za niz štrajkova u kojima su zahtevani uslovi rada i života dostojni čoveka.
Do kulminacije je došlo u Čikagu, u maju 1886. godine, kad je na ulice izašlo skoro 40.000 pripadnika radničkog pokreta. Oni su svoje zahteve simbolično istakli u tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.
Međutim, vlast je na demonstrante poslala policiju, posle čega je usledio žestok sukob u kojem je šest radnika ubijeno, a njih pedesetak ranjeno. Petoro vođa štrajka je osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju.
Tri godine kasnije, 1889. na prvom kongresu Druge internacionale odlučeno je da će se svakog 1. maja održavati demonstracije dok god radnici i radnice ne izbore pravo na dostojan život i rad. Već od sledeće godine taj dan je počeo da se slavi kao Međunarodni dan opšte solidarnosti radništva.
Poslednjih godina, Međunarodni praznik rada u svetu se obeležava raznim akcijama i demonstracijama, čija je suština borba za prava radnika, kraće radno vreme, bolje plate i zaštitu na radu.
Međutim, u Srbiji Prvi maj nema mnogo veze sa težnjama za bolji položaj radnika, već je u kalendaru više rezervisan kao dan za odmor i opuštanje.
Po pravilu to je neradan dan, a ljudi koji su u radnom odnosu, kao i oni koji time ne mogu da se pohvale, uglavnom ga proslavljaju porodično ili u većim društvima, na „urancima“ u prirodi, uz roštilj, pečenje, alkohol i pesmu.
