PRIČE IZ KOMŠILUKA: Aco Mirić, čuvar izrade fotografije u digitalnom dobu
Fotografska radnja porodice Mirić 35 godina unazad odoleva promenama koje moderno vreme donosi. Uloga fotografije u očuvanju ličnih sećanja nekada je bila značajna za svakog pojedinca, ali danas to već nije slučaj. Doba digitalizacije učinilo je da ljudi retko izrađuju fotografije, već ih čuvaju na telefonima, u računarima, na hard diskovima… Uprkos tome, Aleksandar Mirić veruje da će se fotografija ponovo vratiti u modu, a kako nam je otkrio, u Apatinu i dalje postoje ljudi koji redovno izrađuju fotografije. Naš sagovornik ovim zanatom je počeo da se bavi, uz oca i strica, još kao dečak, a danas svoju ljubav ka istom prenosi na svoju ćerku, u nadi da će i ona u budućnosti naslediti ovaj porodični posao.
“Moja sećanja datiraju iz perioda kada su počeli da ruše objekat gde je nekad bio naš studio. Tada ga je stric otkupio, to je bilo 1986. godine, a već 1987. studio je počeo da radi. Moji su to zidali, rušili, pravili, tačnije moj otac, a stric je investirao. Ja sam radio na čišćenju cigala tada, toga se sećam. Imao sam desetak godina kad je otac počeo raditi dok je stric bio u Nemačkoj. Ja sam zvanično počeo da radim 1997. godine. Pre toga sam kao klinac išao da fotografišem zakletve, bio sam otprilike šesti razred”, prisetio se naš sagovornik svojih prvih “tezgi” sa polaroidima.
Kako nam je otkrio, pomagao je kad nije imao ko da uskoči za vreme velikih gužvi, a motiv mu je bio adekvatan džeparac koji je za to dobijao.
“Iako mi je nekad teško padalo ići među ljude kao dete, oko tebe pijani vojnici, gužve na venčanjima, nije baš bilo jednostavno, malo je stresno za mladu osobu ući među 200 do 300 ljudi, voleo sam dobro zaraditi i moram priznati da sam već kao dete bio adekvatno plaćen za svoj angažman na poslu”, priča Aco, kog je posao u porodičnoj firmi čekao čim se vratio iz vojske.
U prilog činjenici da je maksimalno posvećen poslu govori podatak da te 1997. godine naš sagovornik počinje zvanično raditi, pa od tada, do danas, radi neprekidno, bez dana bolovanja ili bilo kakvog prekida, osim malo godišnjeg odmora, kada zatvori studio.
“Tokom svih tih godina, u Apatinu je bilo dosta fotografa i za sve je bilo mesta. Bio je Šinković, Foto Plus, Fudži, Foto Tomi, Foto Čin Čin... Mišljenja da smo jedino mi opstali jer je stric zaista puno investirao u opremu. Onda kad su bile marke, sećam se da je 140.000 maraka platio mašinu koja je bila aktuelna u to vreme. Oprema je izuzetno skupa, pa ostali nisu mogli tehnikom da nam pariraju. Naravno, tu je i tradicija, odnos prema mušterijama, kvalitet”, ponosan je Mirić.
Aleksandar postaje vlasnik studija pre 16 godina, kada je stric odlučio da odustane od fotografske radnje, jer mu je porodica bila vezana za Nemačku. Otkupljuje tada opremu i kredite koji su ostali za mašinu i kreće samostalno u posao.
“Otac nije želeo to da preuzme na sebe. Meni je danas drago što sam imao dovoljno smelosti da to uradim. Dan nakon što sam potpisao sa stricem ugovor o preuzimanju on, nažalost, umire. Njegov sin, a moj brat, izrazio je želju da se ispoštuje dogovor koji je njegov tata napravio sa mnom i tako je ostalo. Onda sam ja ostao u tom lokalu, otplatio opremu, a nakon šest godina, koliko mi je trajao taj ugovor, onda sam odlučio da ne plaćam više kiriju već da kupim svoj lokal i tako sam se prebacio na mesto gde sam danas, ne mnogo daleko od starog studija”, ispričao nam.
Otac mu je pomagao do penzije, a potom je Aleksandar nastavio da radi samostalno. Kako saznajemo od njega, modernizacija je donela nove izazove, ali uspeva da se nosi sa njima.
“Novo doba, koliko je donelo, toliko je i odnelo. Donelo je novih mogućnosti koje se mogu napraviti na računaru, razne kombinacije montaža. Mogu se praviti bukovi, pozivnice, vizit karte i sve ostalo što se pre nije moglo. Izgubilo se jer ljudi više ne izrađuju fotografje, svi ih ostavljaju u kompjuteru. Međutim, ima jedan deo ljudi koji redovno izrađuje. To je mali broj ljudi i trenutno je takav trend, ali verujem da će se to vremenom malo vratiti kad ljudi shvate da jednostavno, posle izvesnog vremena, tih fotografija nema”, optimističan je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, danas rade mnogo drugih stvari, među kojima su izrada šolja, majica, jastuka, kalendara, puzli... Fotografije se i dalje izrađuju, restauriraju se oštećene stare fotografije, radi se montaža spajanja različitiih starih slika, koričenje, štampanje…
“Uvek ima svadbi, rođendana, krštenja. Sad ljudi slave rođendane mnogo više nego pre što je bilo, tako da negde izgubiš, a negde opet dobiješ. Iako nekad bude naporno, zadovoljan sam. Nije stresan posao, čak mogu reći da je prijatan”, priča Mirić i otkriva da mu je najdraži rad u studiju, izrada fotografije, i da bi voleo da u budućnosti ima malo više vremena za umetničku fotografiju.
“Meni je posao najviše baziran na studio izradu fotografija. Nemam mnogo vremena za kreativnu fotografiju, pošto bukvalno radim i pre i poslepodne, a vikendi su mi rezervisani za svadbe i rođendane. Nadam se da, kad mi dete još malo poraste i uđe sa mnom u posao, da ću imati više vremena i za umetničku fotografiju”, optimističan je naš sagovornik.
Ono o čemu je govorio sa najvećim ponosom upravo je njegova ćerka Mia, a koja već sada, iako je tek četvrti razred osnovne škole, rado dolazi u studio i pomaže mu.
“Ćerka je već veoma kreativna i obožava da dođe u studio, da pravi šolje, da mi pomogne oko nekih sitnica. Kreativnija je od mene i nadam se da će zavoleti i naslediti ovaj posao. Ovo je oduvek bio porodični biznis i voleo bih da tako ostane”, priča Mirić.
Naš sagovornik nema puno slobodnog vremena, ali kada ga ima, najradije ga troši sa svojom ćerkom i društvom na vikendici. Tada, kaže, peku roštilj, pecaju, kupaju se, uživaju... Takođe, bavi se i di-džejingom, a Mia nam je otkrila i da tata voli da kuva, u čemu mu ona rado pomaže. Zajedno igraju tenis, bilijar, idu na kuglanje, skijanje, plivanje, klizanje… A kada ona još malo odraste, nadaju se i ozbiljnim zajedničkim poslovnim poduhvatima. Mi im od srca želimo da to i ostvare.
