PRIČE IZ KOMŠILUKA: Apatinac Milan Vejnović, profesionalni glumac koji je ostvario svoj životni san
Milan Vejnović, rođen 1985. godine u Apatinu, jedan je od retkih koji, zahvaljujući svojoj upornosti, posvećenosti i podršci porodice, danas živi svoj životni san. Akter naše današnje “Priče iz komšiluka” profesionalno se ostvario u svetu glume. Već sa deset godina znao je da želi da bude glumac, a diplomirao je glumu na Akademiji u Beogradu,u klasi profesora Predraga Ejdusa, i član je Narodnog pozorišta Subotica od 2008. godine.
“Prva profesionalna večernja predstava koju sam pogledao i zaljubio se u pozorište i glumu, bila je "Kate Kapuralica" u Narodnom pozorištu Sombor. Imao sam tada oko 10 godina i predstavu ništa nisam razumeo, ali sam nakon toga redovno odlazio u pozorište sve do odlaska na Akademiju, na studiranje. U periodu dok sam išao u osnovnu školu, igrao sam u svojoj prvoj amaterskoj predstavi u dečijoj dramskoj grupi OKC-a kod Dušana Gladića i tu sam zapravo shvatio da u životu želim da se bavim upravo glumom. U srednjoj školi sam nastavio aktivno da se bavim amaterizmom u okviru Opštinskog kulturnog centra, gde sam kod glumca somborskog pozorišta Bogomira Đorđevića igrao u predstavama "Frajla fema onomad i sad", "Mušica" i "Ćelava pevačica", koja je bila poslednja, jer sam nakon toga 2004. godine upisao Akademiju", priseća se Vejnović i dodaje da iz tog perioda nosi predivne uspomene sa proba, te putovanja po festivalima.
Naš sagovornik, tokom svog školovanja u Apatinu, uglavnom je učestvovao u svim školskim priredbama, a pošto je išao u muzičku školu, odsek harmonika, često je na školskim manifestacijama i svirao i recitovao. Tokom srednje škole ostvarivao je i zapažene rezultate na smotrama recitatora, a tokom svih tih godina, najveća podrška bila mu je njegova porodica.
“Baveći se aktivno amaterizmom, želja da moj životni poziv bude gluma bivala je sve veća. Kako sam imao apsolutnu podršku roditelja, to mi je bio samo vetar u leđa da ne odustajem od svog sna i da dam sve od sebe da spremim prijemni i izađem na isti”, rekao nam je Milan, koji je tada bio svestan činjenice da glumu nije jednostavno upisati.
“Teško je upisati se na glumu zato što se prijavi mnogo kandidata, a prima se jako malo. Kad to kažem, mislim na 10 do 12 studenata. U tom smislu, konkurencija je velika, i pored talenta i dobro spremljenog programa za prijeni ispit, tog dana morate da imate i malo sreće, možda i mnogo. Normalno je da imate veliku tremu. E sad, ta ista trema može da vas “pojede” kad izađete pred komisiju i da ne budete tako dobri kakvi ste bili kad ste se spremali, a može da bude i pozitivna, u smislu da vam samo da dodatno uzbuđenje da budete jako dobri. To je trenutak koji traje do 10 minuta, pa kako ste se pokazali. Neki naši veliki glumci su po nekoliko puta izlazili na prijemni i tek iz treće, četvtog ili petog puta upisali, a neki su iz prvog. To ništa ne govori o vašem talentu. Ja sam upisao iz drugog puta i to, na moje veliko zadovoljstvo, kod našeg velikog glumca, sad već nažalost pokojnog, Predraga Ejdusa”, saznajemo od Vejnovića.
Prema njegovim rečima, studije glume zahtevaju mnogo odricanja i davanja. Studirati glumu znači konstantno raditi.
“Tokom studiranja, na Akademiji ste od ujutru do uveče, pet dana u nedelji, a onda vikendom spremate vežbe koje prikazujete od ponedeljka i tako tokom čitave školske godine. Iz tog razloga sam retko dolazio vikendom u Apatin. Imao sam priliku da razgovaram sa nekim svršenim studentima glume, tako da sam znao šta me čeka i na to sam bio spreman. Ali, bilo je tu i druženja, naravno! Kako smo bili kao jedna velika porodica i stalno bili usmereni jedni ka drugima, tu su se rađala prava prijateljstva, ali i ljubavi. Bio je to period kog se vrlo rado sećam, posle evo 14 godina od kad sam diplomirao”, otkrio nam je naš sagovornik.
Vejnović kaže da je imao sreću da se zaposli u struci već na četvrtoj godini Akademije.
“Godine 2007. Narodno pozorište Subotica organizovalo je kasting za ulogu advokata Petrovića u Nušićevoj "Ožalošćenoj porodici", na koji sam otišao i dobio ulogu. Tako je sve počelo i život opet počne da vam se menja. Iz Beograda se selim za Suboticu, gde posle par meseci dobijam stalni angažman i eto, tu sam već 14 godina”, priča Milan i dodaje:
“Kada volite ono što radite, onda vam život izgleda divno. Proces pripreme jedne predstave traje oko šest, sedam nedelja i probe imate svakodnevno dva puta dnevno, osim nedelje kada je slobodan dan. Probe obično traju od 10 do 14 i uveče od 18 do 22 časa. Kad niste u podeli za novu predstavu, onda imate samo večernja izvođenja predstava na repertoaru i tu se dolazi oko sat, dva pre početka kako bi izvršili sve potrebne pripreme.”
Naš Apatinac do sada je imao preko 30 premijera, a sarađivao je sa velikim reditelja, kako iz zemlje, tako i iz regiona. Nekoliko godina bio je i proglašavan za glumca sezone, po oceni stručnog žirija i glasovima publike.
“Bilo je tu mnogo predstava na koje sam ponosan i koje sam voleo da igram, kad pričam u prošlom vremenu, to znači da su, nažalost, “skinute” sa repertoara, a jednu bih posebno izdvojio, "Čudo u Poskokovoj dragi", sa kojom smo postigli mnogo uspeha”, ističe naš sagovornik.
Kako saznajemo od njega, Apatin je mesto kom se uvek rado vraća.
“Bogu hvala, Subotica je blizu Apatina, tako da mi ne predstavlja nikakav problem da dođem u svoj rodni grad. Već tri godine se nalazim u najlepšoj ulozi u život, a to je uloga oca, tako da sa porodicom, kad nam obaveze to dozvoljavaju, sednem u auto i tu smo za malo više od sat vremena”.
Kad nije glumac, Milan se bavi sindikalnim aktivnostima i bori se za prava radnika. Supruga mu je takođe glumica, a rođenjem ćerke njihov život je dodatno obogaćen. U svakom slučaju, može se reći da ovaj Apatinac živi svoj životni san i mi mu od srca želimo da tako i ostane.
