PRIČE IZ KOMŠILUKA: Apatinka Mirjana Duraković, uspešna programerka u Holandiji
Četrdesetpetogodišnju Mirjanu Duraković iz Apatina ljubav je odvela u Holandiju pre gotovo dvadeset godina. Danas je tamo uspešan programer i veoma cenjena u struci. U pitanju je jedna svestrana, hrabra i snalažljiva žena koja se izborila sa mnogim životnim izazovima. Iako sklona prirodnim naukama i informatičar po svom izboru, uživa u brojnim drugim interesovanjima, zahvaljujući kojima izražava svoju kreativnu i umetničku stranu ličnosti. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica u Apatinu je završila osnovnu, nižu muzičku i srednju školu, a kako nam je otkrila, period pre škole uglavnom je provodila u Prigrevici.
„Do polaska u zabavište, najviše vremena provodila sam kod babe i dede u Prigrevici pošto su roditelji radili. Nedeljom uveče išla sam tamo i petkom popodne se vraćala kući. Imam prelepa sećanja na taj period odrastanja. Bila sam najmlađa od devetoro unučadi, miljenica babe i dede, i generalno, ta bezbrižnost je nešto najlepše što jedno dete može da doživi“, iskrena je Mirjana.
Prema njenim rečima, već sa četiri godine, uz starijeg brata koji je tad krenuo u prvi razred, počela je učiti da čita.
„Uz brata sam veoma rano naučila čitati, pa sam već u predškolskom uveliko čitala. U školu sam krenula godinu dana ranije, a tamo, zahvaljujući nastavnici, danas nažalost pokojnoj, Miri Košutić, otkrivam svoj talenat za matematiku. Zapravo, ona u četvrtom razredu uočava moju sklonost ka ovom predmetu, pa me je poslala na školsko takmičenje. Tu prolazim na opštinsko i osvajam prvo mesto, što je bio završni nivo za taj uzrast. Tada sam, sećam se, kao nagradu dobila letovanje u školi mladih matematičara Arhimedes na Goču i tu počinje moja priča vezana za dalje napredovanje u prirodnim naukama“, prisetila se Duraković.
U petom razredu naša sagovornica uzima učešće i na takmičenjima iz drugih predmeta, ali joj matematika ostaje na prvom mestu. Zahvaljujući posvećenom radu, osnovnu školu završava kao nosilac pet specijalnih diploma i kao učenik sa najvećim brojem diploma sa takmičenja.
Osim osnovne, uporedo završava i Nižu muzičku školu, smer klavir, a usput se bavi i sportom.
„Trenirala sam stoni tenis dve godine, nakon toga se zaljubljujem u košarku kao veliki fan Jugoplastike iz Splita. Tako sam počela i da treniram košarku, ukupno 3 godine. Prestala sam u sedmom razredu, jer mi je bilo previše, i škola, i muzička, i brojne sekcije, a po završetku osnovne upisujem opšti smer gimnazije, takođe u Apatinu“, ispričala je.
Prema njenim rečima, iako je tokom cele osnovne škole mislila da će studirati matematiku, u gimnaziji se odlučuje za informatiku.
„Uz profesorku informatike, u srednjoj školi zaljubljujem se u programiranje. Nisam imala čak ni kompjuter tada i išla sam kod tate na posao da radim na računaru, ali ipak na kraju upisujem informatiku u Novom Sadu na PMF-u. Studije su išle super dok nisam dobila svoj prvi kompjuter. Kad sam apsolvirala, dobijam računar, tu kreću igrice, a fax pada u drugi plan. Preko igrica, online, upoznajem svog budućeg supruga iz Holandije. Upoznali smo se preko onlajn bilijara, a nakon određenog vremena rodila se ljubav, odlazim da živim kod njega i udajem se“, saznajemo od Mirjane.
Kako još nije završila fakultet, a u tom periodu se uvela Bolonja, dogovara se sa jednim od profesora, odrađuje diplomski, uzima diplomu više škole i stiče zvanje diplomirani informatičar.
Sve ovo događa se tokom njene trudnoće, a u isto vreme u Holandiji uči njihov jezik i iznova polaže vozački ispit.
“Holanski sam savladala u veoma kratkom roku, za oko godinu dana, a godinu dana nakon što sam rodila prvo dete, ćerku, počinjem raditi u struci. Nije mi bila potrebna nikakva prekvalifikacija, jer tamo je jednostavno tako da diploma nije toliko ni bitna, koliko znanje. Najviše se zapravo gleda koliko ti znaš i koliko možeš da naučiš, a struka inače zahteva kontinuirano edukovanje. U toj firmi sam ostala tri godine, dok sam živela u tom mestu. Nažalost, brak mi se tada raspada i u tom periodu sam bila u dilemi da li da se vratim u Srbiju ili da ostanem u Holandiji. Roditelji su me podržali da ostanem kako bi dete odrastalo blizu oca, a i on me je takođe zamolio da probam bar godinu dana da ostanem, pa ako ne bude išlo, imaću njegovu dozvolu da vodim ćerku u Srbiju. Na kraju ipak ostajem”, priča Duraković.
U međuvremenu naša sagovornica upoznaje novu ljubav.
“Nakon što se rodila nova ljubav, selim se u drugo mesto. Godine 2010. mi se rađa sin, a uprkos tome što ni taj brak nije opstao i trajao je negde do 2017, ipak ostajem u zemlji u kojoj su mi se rodila deca i započinjem život kao samohrana majka.“
Uprkos činjenici da joj nije bilo lako, Mirjana ponovo staje na noge i snalazi se u “tuđini”.
“Zaposlila sam se ponovo u sruci i već 10 godina sam u istoj firmi. Zadovoljna sam, imam sjajan odnos sa kolegama, ostvarila sam se i ostvarujem se i dalje u poslu. Informatika uvek ima izazova i danas bi opet to bio moj izbor za standardan izvor prihoda i stalni posao. Zanimljiv je podatak da, u kojoj god firmi da sam radila, bila sam prva žena programer. Svima je uvek bilo interesantno da dobiju koleginicu, jer je nisu pre imali, mada sada ima sve više žena i u mojoj struci”, ispričala je Mira i dodala da za sad nema u planu da se vrati u Srbiju.
“Volim izazove. I odlazak u Holandiju sam posmatrala kao izazov. Najzad, uvek imam gde da se vratim. Želela sam da mi deca idu tamo u školu, jer smatram da je njihov obrazovni sistem mnogo kvalitetniji. Oni vole da dođu u Srbiju, kao i ja, ali u suštini za sad nemam nameru da se vratim. Ipak, to se nikad ne zna. Iznenadna smrt majke me je jako pogodila i od tada mnogo češće dolazim. Najviše mi nedostaje familija, otac, braća, njihova deca, drugarice, volim da dođem... Kad budem u penziji ili pred penziju, pošto mogu da radim od kuće, možda se vratim, ali zapravo bih volela da budem pola tamo pola ovde, jer bi mi bilo teško i da napustim sve tamo. Izgradila sam ipak tamo svoj život. Osećam da tamo pripadam, kao i ovde”, iskrena je naša sagovornica.
Prema njenim rečima, otac joj je najveća podrška u životu, a decu uči da je najbitnije biti dobar čovek i raditi ono što ih čini srećnima.
Mirjana je izuzeto svestana i ima brojna interesovanja. Kako sama kaže, ima periode kada joj nešto dođe, to forsira i time se non stop bavi, a onda se zasiti, pa pređe na nešto drugo. Pre dva meseca počela je da svira trubu, u čemu trenutno beskrajno uživa. Jedno vreme pravila je i dekorisala rođendanske torte, potom izrađivala preline, čokolade i sve od čokolade. Voli da vozi snowboard, a u potkrovlju je napravila sebi malu teretanu u kojoj vežba. Obožava da majstoriše po kući, sama izrađuje razne upotrebne predmete, pa čak i komade nameštaja. Većinom reciklira stvari koje drugi smatraju otpadom, a kako voli kreativno da se izražava, tako je pre tri godine kupila mašinu i ima svoju malu firmu za štampanje majica i pravljenje nalepnica.
Na samom kraju, našoj sagovornici želimo da nastavi uživati u svom poslu, kao i u svim svojim hobijima, a potom i da joj sledeća ljubav bude “treća sreća”, bilo to u Holandiji ili u Srbiji…
