PRIČE IZ KOMŠILUKA: Apstraktni svet Apatinke Jelena Kukić
Interesantan put Jelene Kukić, koja je prvih pet godina svog života živela u šumi, odsečena od civilizacije, doveo ju je danas do statusa mastera slikarstva, divne mlade žene, elokventne, svestrane, uvek nasmejane i ambiciozne, koja smatra da je svet pun simbolike koja nije materijalna i koju izražava svojim apstraktim delima. Iako mlada umetnica, imala je već nekoliko samostalnih izložbi, a učestvovala je i na brojnim kolektivnim izložbama, kolonijama i radionicama. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica rođena u Apatinu, gde je završila i osnovnu školu, potom Srednju umetničku “Bogdan Šuput” u Novom Sadu, a nakon toga i Akademiju umetnosti u Trebinju. Kako nam je otkrila, period njenog ranog detinjstva bio je specifičan i rado ga se seća.
“Sećanja na moje detinjstvo su posebna i prelepa. Odrastala sam u šumi, pošto mi je otac lugar i živi u Specijalnom rezervatu prirode “Gornje Podunavlje”, tako da sam se formirala u okruženju koje je bilo apsolutno prirodno i odsečeno od socijalizacije. Imala sam puno vremena da maštam i da pravim svoj kreativni svet. Tamo sam živela od rođenja do vrtića, u koji sam krenula sa 5 godina”, prisetila se Jelena, kojoj je adaptacija na gradsku sredinu teško pala.
Kako sama kaže, zapravo se adaptirala i u pravom smislu te reči socijalzovala tek u višim razredima osnovne škole.
“Sećam se da mi se kao detetu nije dopadao ni period vrtića, ni prva četiri razreda osnovne škole. Nisu mi bili jasni stavovi ostale dece i zašto su toliko dosadni. U ta prva četiri razreda imala sam sreću što mi je učiteljica bila Mirjana Mijatović. Bila je sklona likovnom, držala likovne sekcije i s njom sam imala određenu vezu. Bila je jako topla i bila je praktično svetla tačka tog perioda. Vršnjaci me tada nisu interesovali i družila sam se samo sa svojoj starijom sestrom”, iskrena je Kukić.
Iako je bila odličan đak, našu sagovornicu zanimala je samo umetnost, te je logičan sled bio upisati umetničku školu.
“Želela sam samo Srednju umetničku školu, ništa više. Imala sam dovoljno bodova i upala sam u prvu želju koju sam htela, likovni tehničar. Imala sam veliku sreću, to često ističem i jako sam zahvalna svojim roditeljima, jer su oni uvek bili, što se toga tiče, puni podrške i nikada nisu sumnjali u taj put. Imala sam svega 13 godina tada, sa odlukom da idem i bavim se kao nekom umetnošću. Nikada nisu posustali u toj podršci, bili su puni vere i nisu se plašili ni mog odlaska. Nije bilo lako. Novi Sad je delovao ogromno u tim godinama, ali osamostališ se rano, sazriš, što su bile dobre strane moje odluke”, smatra Jelena.
Po završetku srednje škole, na iznenađenje mnogih, odlučuje da upiše Akademiju u Trebinju.
“Dalje se dešava da ja potpuno ishitreno odlučujem da upišem Akademiju u Trebinju. To niko nije očekivao, jer su svi mislili da ću nastaviti u Novom Sadu ili Beogradu. Međutim, kao svako dete iz Vojvodine, celi život sam mislila o moru i obožavala more. Ne dopada ti se da si na dnu Panonskog mora, nego hoćeš malo da isplivaš dalje od toga, a kako sam u srednjoj imala drugaricu iz jednog mesta pored Trebinja, tako sam se iz njene priče zaljubila u taj kraj. Tokom cele srednje škole nam je pričala kako kod njih u dvorištu raste nar, kivi, mandarine, kako idu na more non stop, je im je to svega pola sata vožnje, a kad mi je još rekla da tamo ima Akademija, drugo mesto za mene nije dolazilo u obzir”, ispričala je.
Naša sagovornica ističe da je cela klasa u Trebinju bila sjajna, te da je bilo studenata iz Vojvodine, iz centralne Srbije, Crne Gore, Hercegovine…
“To je bio period teškog “umetničarenja”, bilo je baš zabavno i uživali smo. Nikada se nisam pokajala što sam otišla tamo. Akademija je uvek bila na prvom mestu. Mi smo po ceo dan imali predavanja, ujutru od osam, pa uveče do sedam, sa nekom pauzom za ručak. Obožavali smo tamo da budemo i naravno da smo non stop išli na more”, priča Jelena.
Naša sagovornica danas je master slikarstva. Osnovne studije i master završila je kod mentora Save Pekovića, kome je, kako kaže, beskrajno zahvalna na svemu, jer ih je, osim slikarstvu, učio o životu, kako da budu ljudi i kako da budu umetnici.
“Kad sam završila master, kao i većina nas sa Akademije, ostajemo kao novorođenčad, goli, bosi, ne znamo da govorimo, da hodamo… Iz tog svog ružičastog sveta moraš da izađeš u realnost, a to ti teško pada. Niko te ne uči na Akademiji da budeš praktičan, kako da preživiš… Ti misliš da ćeš kad završiš Akademiju biti konceptualni umetnik na Balkanu, gde ljudi i dalje nemaju asfaltirane puteve i baš ih briga za tvoju konceptualnu umetnost. Sve to bude ti izazovno i teško”, iskrena je Kukić.
U to vreme, kreće njen period traženja, te zbog nemogućnosti sticanja materijalnog od umetnosti, počinje da radi brojne druge stvari.
“Nakon odbrane mastera, radila sam različite poslove u Novom Sadu i tamo živela. Boreći se tako u velikom gradu za egzistenciju, u jednom trenutku uviđam da užasno sebi nedostajem, da ne mogu tako da funkcionišem i baš tada dobijam poziv iz Apatina da radim u galeriji Meander. Iako sam uvek zamišljala da ću ja biti umetnik koji ima svog galeristu, našla sam se u poziciji da radim u galeriji gde sam likovni urednik poslednjih godinu ipo’ dana, pa iako to nije ono što sam prvobitno htela, ovaj posao mi je doneo mnogo stvari koje sam želela. Dobila sam dosta fleksibilnije vreme, dobila sam nešto gde sam u svojim porama, gde mogu da budem konstantno u interakciji sa drugim umetnicima, gde mogu da se vratim jednostavno sebi. U međuvremenu, sve vreme se bavim svojom umetnošću. Imam svoj atelje u kom provodim dosta vremena i u čemu uživam”, zadovoljna je naša sagovornica.
Jelena smatra da je apatinska galerija izuzetna, te da je i iz nje izvukla brojne benefite.
“Galerija Meander ima jako lepu istoriju, arhivu, na dobrom je glasu… Lepo mi je ovde. Sve me je to dočekalo na dobrim temeljima, a moje je da ga održavam, dograđujem, da mu unosim novu energiju, da te stvari prosto cirkulišu… Nije mala stvar šta je Radmila Savčić uradila za ovu galeriju. Zahvaljujući ovom poslu, mogu malo objektivnije da sagledam stvari. Izašla sam iz te neke akademske aure koja me je stalno vukla određenom pravcu. Ovde sam negde shvatila da treba da prihvatim i drugi izraz, nešto što meni možda i nije blisko. Učiš vremenom da vrednuješ i uvažavaš i druge oblike izražavanja, i tu mislim da sam dosta porasla”, ponosna je Kukić.
Naša sagovornica sve vreme slika i, kako nam otkriva, najviše se bavi apstrakcijom.
“Volim da slikam, ali nije da se ne služim i drugim tehnikama. Retko mi je dovoljna jedna dimenzija, jer imam potrebu da izađem u prostor i iz te neke pobude nastaju i određene prostorne slike. Apstrakciju volim iz prostog razloga što smatram da je svet pun simbolike, da je pun opisnih stvari. Ja kroz tu apstvarakciju pokušavam ustvari da uhvatim ono što ne možemo da vidimo, ono što treperi, ono što osećamo, ono što je negde u našoj podsvesti, što nikada nije izgovoreno, te neke stvari koje nemaju materiju, nisu telesne, nisu opipljive, nisu na oko dostupne”, objasnila je.
Iako mlada umetnica, Jelena je imala nekoliko samostalnih izložbi, u Apatinu, Somboru, Novom Sadu, Banja Luci… Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama, kolonijama i radionicama. Kaže da su joj najveća podrška roditelji i sestra, a slobodno vreme najviše koristi da ide u atelje gde slika, ali voli i da čita, piše i rekreativno se bavi sportom.
Prošlo leto držala je likovne radionice za decu, raduje se beskrajno što će i ovog leta to raditi, jer je, priznaje, rad sa decom relaksira i oplemenjuje.
Naravno da i dalje obožava šumu i uopšte prirodu, u kojoj je praktično izgradila svoju kreativnu crtu ličnosti, a mi na kraju ovoj apatinskoj “šumskoj vili” od srca želimo da nastavi da gradi svoj apstraktni svet, te da jednog dana zaista bude poznati umetnik koji će imati svog galeristu.
