PRIČE IZ KOMŠILUKA: Begeši iz sonćanske radionice Ivana Vidakovića Peje
Ivan Vidaković, Sonćanima poznatiji kao Peja, jedan je od onih koji dokazuju da nikad nije kasno otkriti nove talente i posvetiti im se. Tek u 51. godini svog života, Peja je po prvi put uzeo begeš u ruke i zasvirao. Od tada, pa do danas, evo već 15 godina, nije prestajao. I ne samo to. S obzirom na poznavanje stolarskog zanata, naš sagovornik se pre više od decenije upustio i u avanturu izrade begeša, te danas slobodno možemo reći da se itekako izveštio u ovom izuzetno zahtevnom majstorskom poduhvatu.
„Priča sa begešom počela je spontano. Bio sam član Kulturno-umetničkog društva „Šokadija“ i falio je begešar. Da bi napravili sastav za potrebe KUD-a, oni meni predlože da budem begešar. Iako nikad nisam svirao, imao sam potrebu da pomognem društvu, te sam rešio da počnem svirati. I tako je sve počelo“, priseća se Peja.
Kako saznajemo od njega, svoj instrument nije imao, te je mogao vežbati samo u KUD-u. Iz tog razloga, palo mu je na pamet, s obzirom na to da mu je stolarski zanat hobi, da pokuša napraviti begeš za sebe.
„U to vreme nemaš novaca, begeš je izuzetno skup, i tako ja odlučim da ga napravim. Imao sam kolegu Stanka Klecina, on izrađuje tambure. Svirali smo zajedno, pa sam mu rekao svoju zamisao o izradi begeša i pitao ga da li bi mi pomogao. On je odmah pristao, iako je to bio veliki izazov za obojicu, i tako smo zajedno napravili, pre oko 12 godina, prvi instrument, koji sam ja svirao. Nakon toga, nastavio sam da ih izrađujem. Ne bavim se time profesionalno, više amaterski, radi sebe, ali trudim se da se stalno usavršavam. Težim da dođem do boljeg tona, istražujem... da taj begeš liči na nešto“, priča Peja i dodaje da mu za jedan begeš treba oko pola godine da ga izradi.
Prema njegovim rečima, U Sonti i okolini Apatina i Sombora nema izrađivača begeša, te mu je drago što, eto, upravo on čuva tradiciju izrade ovih instrumenata na našim prostorima. Kada su materijali za izradu u pitanju, ovaj majstor nam je otkrio da voli da eksperimentiše.
„Inače, begeši se rade od javora, ali ja, pošto nemam javor i nisam ga ni nabavljao jer je skup, a uvek imam nekog suvog oraha, krenuo sam da radim od oraha. Prsa su, recimo, pretežno od smreke jelovine, dok su stranice, leđa, od drveta, kod mene prvenstveno od orahovine. Jedan begeš sam napravio od lipe i mogu reći da je on čak imao i najbolji ton do sada.“
Instrumente koje izrađuje, Peja pravi prvenstveno za sebe. Kako nam je otkrio, prodao je jedan, i to onaj od lipe, a jedan je nedavno poklonio svojoj sugrađanki, devojčici koja ide u školu tamburice u Sonti, kako bi imala sopstveni begeš.
Iako već u 66. godini, naš sagovornik i dalje aktivno svira i bavi se izradom begeša. Zahvaljujući muzici, posetio je mnoga mesta u Srbiji i Hrvatskoj, a kako kaže, ne planira prestati dokle god ga zdravlje služi.
„U mojim godinama nije uvek lako baviti se ovim poslom, ali kad nešto voliš, onda je to druga priča. Muziku prosto nosim u sebi, osetim ritam i tu sam. Trenutno je jako malo mladih ljudi koji sviraju, to mi je jako žao. Sonta je oduvek poznata po tamburašima. Naš prvi sastav, Gladići, spominju se još davne 1935. godine. Voleo bih da se tradicija tamburaša sačuva u našem selu. Vole i mladi da nas slušaju, ali trudimo se i da im prilagodimo repertoar. Radim iz srca, a dokle ću, videćemo“, zaključuje ovaj šarmantni Sonćanin, kom od srca želimo još mnogo svirki i novih begeša.
