DRUŠTVO

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Biljanin život u službi dece

Biljana Mandić, pedagog po struci i višedecenijski direktor Predškolske ustanove “Pčelica”, svojim radom i zalaganjem dala je značajan doprinos u oblasti vaspitno-obrazovnog rada u našem gradu. Ova odmerena, svestrana i ambiciozna Apatinka ne samo da je kontinuirano i uspešno radila na razvoju ustanove, već bila i ostala izuzetno cenjena među kolegama. Nakon više od 30 godina na mestu direktora, priznaje da se malo umorila, te se vratila na poslove stručnog saradnika pedagoga, što planira sa naročitim zadovoljstvom raditi do penzije. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.

Naša sagovornica rođena je 1961. godine u Apatinu. Kaže da detinjstvo pamti kao lep deo života i beskrajno je zahvalna svojim roditeljima na tome.

“Bilo je to neko jako lepo vreme. Svi smo bili ušuškani u tom našem malom svetu, onako kako bih poželela svakom detetu da odrasta. Otprilike, još su i moja deca tako živela, što mi je drago, ali mislim da se sad mnogo toga promenilo”, smatra Biljana, koja je osnovnu školu završila u Apatinu kao odličan đak.

Kako kaže, oduvek su joj mnogo bolje išle društvene nauke. Lepo je pisala, uvek volela da čita, išla na hor, ali nije bila sportski tip.

“Iako se nisam bavila sportom, imala sam sreću da odrastam u generacijama koje su se dugo igrale i stalno smo bili fizički aktivni. Već smo bili u višim razredima osnovne, a i dalje se igrali na ulici, vozili bicikla, krstarli Apatinom, otkrivali neka nova mesta, išli na Dunav na kupanje itd.”

Mandić je bila deo druge eksperimentalne generacije koja je išla u 9. i 10. razred posle osnovne škole, a tek nakon toga je prešla u Sombor.

“Nakon desetog razreda zajedničke osnove upisujem Srednju medicinsku školu u Somboru, sa namerom da posle toga upišem medicinu. To je bio pedijatrijski smer, gde smo stekli jako dobro obrazovanje. Puno smo učili, zahtevi su bili visoki i imali smo puno prakse”, prisetila se naša sagovornica, koja je bila odličan đak i tokom srednjoškolskog obrazovanja.

Ipak, u međuvremenu se predomislila, te upisuje pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

“Prvobitno mi je bila ideja da upišem psihologiju, ali kako je taj fakultet postojao samo u Beogradu, odlučujem se za pedagogiju u Novom Sadu. Nekako je to bilo logično, jer volim posao sa decom i uopšte te humanističke nauke. Fakultet je ispunio moja očekivanja. Iako je bio obiman i to znanje tada nije do te mere bilo funkcionalno da te pripremi za početak rada, kako je vreme odmicalo, tako sam shvatala da sam dobila jako dobru teorijsku osnovu za bavljenje ovim poslom. Imali smo jako dobre profesore, ozbiljno se učilo, sa poštovanjem, imali smo dosta prakse, a na trećoj godini sam se usmerila na predškolsku pedagogiju”, ispričala je.

Sa zvanjem profesora pedagogije, Biljana se vraća u Apatin i dobija ponudu da radi u struci u Bačkoj Topoli. Želeći da ostane u svom gradu, odbija ponudu i ubrzo nakon toga aplicira na konkurs u PU “Pčelica”, gde su u to vreme bili potrebni pedagog i vaspitači.

“Te 1986. godine primljena sam u našu predškolsku ustanovu na mestu vaspitača, a koleginicu Milku Slijepčević su primili na mesto pedagoga. U to vreme je pedagog sa sedmim stepenom mogao da radi kao vaspitač, ali sad to zakon ne prepoznaje. A onda je moja karijera krenula od zamena u Petra Drapšina, potom naselja Roma, nakon čega sam kao vaspitač radila u Prigrevici oko pet godina. U međuvremenu sam rodila prvo dete, pa sam godinu dana menjala Milku na mestu pedagoga kad je ona rodila svoje drugo dete, a onda se ponovo vraćam u Prigrevicu, da bih 1993. počela da radim kao direktor ustanove”, saznajemo od naše sagovornice, kojoj su sva radna iskustva koja je prethodno stekla bila dragocena u kasnijem dugogodišnjem uspešnom vođenju ustanove.

Kako kažu njene radne kolege, sve do septembra 2024. godine, kao direktor Predškolske ustanove „Pčelica“ Apatin, Mandić je težila razvoju ustanove u pravcu pružanja usluga deci i porodici, na savremen, naučno utemeljen i funkcionalan program vaspitno – obrazovnog rada , koji prvenstveno uvažava dete, njegov lični rast i razvoj, ali i roditelje kao prve i najvažnije saradnike u radu i kontekstu u kome se odvija život u našoj sredini. Svojim stručnim i ljudskim kvalitetima uticala je na to da ustanova bude aktivni činilac i učesnik u kvalitetnim promenama u lokalnoj zajednici i punopravan partner svim institucijama na lokalu i šire. Motivisanost zaposlenih je razvijala kroz dobru komunikaciju, ljudskost, razumevanje, uvažavanje, timski rad, kroz stvaranje uslova da zaposleni u svom poslu nalaze dovoljnu meru zadovoljstva koja će ukupan život učiniti kvalitetnijim.

Tokom svoje karijere, Biljana se kontinuirano stručno usavršavala, što i danas radi, i to iz oblasti vaspitno obrazovnog rada, inkluzivnog vaspitanja i obrazovanja, međuljudskih odnosa, komunikacije, zakonske regulative, oblasti rodne ravnopravnosti, upravljanja resursima, menadžmenta u obrazovanju, a kako nam je otkrila, naročito je ponosna na školu Sistemske porodične terapije.

“Školu sistemske porodične terapije pohađala sam u Centru za socijalni rad i to smatram jednom od najkorisnijih edukacija koje sam imala. Lenka, tadašnja direktorka Centra, organizovala je školu i dovela najeminentnije predavače iz te oblasti. Tokom dve godine smo pohađali predavanja, a posle svake godine polagali ispit, imali video prezentacije našeg rada sa porodicama, da bi na kraju dobili potvrdu da možemo da obavljamo savetodavni rad sa porodicom. Zahvaljujući tome, drugačije sagledavam stvari, pre svega sam sagledala drugačije svoj život, svoje rođenje, odrastanje, razvoj, moju porodicu, moju primarnu porodicu, moju porodicu porekla... Naučila sam da je porodica sistem i da je sve ustvari sistem, da sve podrazumeva jednu dinamiku procesa i odnosa i da je svaki pojedinac deo sistema i svako je značajan na svoj način”, objašnjava naša sagovornica.

Zahvaljujući mnogobrojnim akreditovanim seminarima, tribinama, stručim susretima, obukama, treninzima, Biljana se uvek isticala u svom radu na nivou cele države. Bila je u Timu Ministarstva prosvete za izradu Standarda kompetencije za direktora (2004. godine), član je Pedagoškog društva Srbije, Udruženja stručnih saradnika i saradnika predškolskih ustanova Srbije, Montesori udruženja Srbije, kao i Aktiva direktora i stručnih saradnika predškolskih ustanova Zapadno – bačkog i Severno – bačkog okruga.

Nakon intenzivnog rada svih prethodnih godina, edukacija i posvećenosti, danas je ponovo zaposlena na poslovima stručnog saradnika pedagoga.

“Sad sam, evo, konačno opet dobila priliku, negde se sve lepo posložilo, da ponovo radim kao pedagog do penzije. Umorila sam se. Bilo mi je već jako naporno. Veliki problemi, brige, ogromna odgovornost... Bilo je puno godina, lepih stvari koje smo uradili. Imala sam uvek dobre ljude oko sebe, kako stručne saradnike, tako i vaspitače i koleginice koje rade u računovodstvu, ali i sve ostale zaposlene. Razlikujemo se od škola jer je naša organizacija složenija. Uzrast je mlađi, automaski su ta deca osetljivija. Razuđeni smo na teritoriji cele opštine. Imamo 10 objekata, 83 stalno zaposlena, to je već velika organizacija. Tu je i kuhinja kao uvek rizična tačka, nega, briga, bezbednost, niz stvari. Mi smo najveći potrošač budžeta opštine Apatin. Sve to treba isfinansirati. Dok sam radila kao direktor bila sam maksimalno posvećena tom poslu. Zadovoljna sam onim što smo uspeli da pomerimo, da napredujemo, ali posle toliko godina sve mi je već postalo teškoća, tako da sada zaista uživam na poslovima stručnog saradnika pedagoga”, iskrena je Mandić.

Njen posao danas podrazumeva obilazak vaspitača, rad sa pripravnicima, sa vaspitačima, pripremu stručnih aktiva, timova, učestvovanje u radu aktiva i timova, kontakte sa roditeljima… Radi izveštaje, analize, pripreme i teme za sednice Veća, izrađuje dokumenta ustanove, od godišnjeg plana rada, predškolskog programa do akcionog plana, plana samovrednovanja, tu su i izveštaji o svakom od tih segmenata i još mnogo toga.

Biljana je, zahvaljujući svemu navedenom, ove godine dobila i najprestižnije priznanje opštine Apatin, Oktobarsku nagradu, za izuzetna dostignuća u oblasti obrazovanja, za šta ju je predložio upravo kolektiv PU “Pčelica”.

Ipak, bez obzira na sve poslovne uspehe, naša sagovornica naglašava da je iznad svega najponosnija na svoje dvoje dece, Dunju i Đorđa, oboje visoko obrazovanih odraslih samostalnih ljudi, koji su njena najveća radost i podrška. Otkriva da privatno voli da pročita neku dobru knjigu, druži se sa malim krugom prijatelja sa kojima prijateljstva neguje od detinjstva i mladosti, a ponekad voli i samoću. Kaže da ne pravi planove za penzionerske dane, ali je sigurna da joj neće biti dosadno. Želja joj je da u budućnosti što više vremena provodi sa svojom decom, te da zajedno putuju, što joj od srca želimo.