DRUŠTVO

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Bojanina misija prenošenja ljubavi ka knjizi na najmlađe čitaoce

Bojana Beslać, iako po struci učiteljica, gotovo 20 godina unazad bibliotekarka je u Narodnoj biblioteci „Miodrag Borisavljević“ u Apatinu. Ljubav ka radu sa decom prenela je u biblioteku, te su oni danas njeni omiljeni posetioci. Između ostalog, zajedno sa koleginicom Ljiljom radi na projektu „Lektira nije bauk“, jedinstvenom u Srbiji, čije radionice danas broje sve više dece, sa kojom na neformalan, prijatan i zabavan način obrađuju aktuelne lektire. U nastavku vam donosimo još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.

Naša četrdesetšestogodišnja sagovornica osnovnu i srednju školu završila je u Apatinu, a potom u roku i Pedagoški fakultet u Somboru. Kako nam je otkrila, kod nje je oduvek prevladavala ljubav prema deci, pa se poziv za učiteljicu prosto nametnuo.

„Kad sam završila fakultet, konkurisala sam na nekoliko radnih mesta u Beogradu. Međutim, ukazala se prilika ovde u biblioteci, pošto je u to vreme opština organizovala volonterski rad u državnim institucijama. Krenula sam septembra 2006. godine i već tada se rodila ljubav prema ovom pozivu. Radila sam jedno vreme u Sonti, od 2008. do 2011. godine, a onda se ponovo vratila u Apatin“, prisetila se naša sagovornica, koja je tokom svog volonterskog rada prošla komplet obuku za rad u biblioteci, od obrade knjiga, nabavke, izdavanja i svega ostalog.

„Danas radim sve što smo još tokom volontiranja naučili, obradu knjiga, izdavanje knjiga i nabavku, ali nam je nekako akcenat, i koleginici i meni, rad sa decom“, ispričala je Bojana.

Prema njenim rečima, ljubav ka radu sa decom prenela je u biblioteku, te su oni danas njeni omiljeni posetioci.

„To je ona ciljana kategorija koja nas najviše zanima. Naime, godine su pokazale, nažalost, da su sve te brze informacije i tehnologija decu odvojile od knjige. Nepravedno se to zapostavilo. Deca su opterećena nekim drugim sadržajima i u školi i dolazila su sve manje. I taj se pad i trend pada vidi u svim bibliotekama, pa tako i kod nas. Oni koji su naučili da čitaju i naviknuti na lepu knjigu i lepu reč, oni su i ostali naši članovi i kao odrasli, ali pokazalo se kao jako bitno da ukoliko deci čitamo dok su potpuno mala, dok su još i bebe, kad oni niti znaju da čitaju, niti bilo šta od toga mogu da pojme, kada mi njima pričamo, uz samu priču oni već počinju da traže od roditelja da se to produbljuje i proširuje, tako da smo shvatili ustvari gde je akcenat, jer ukoliko se na tako nečem radi, onda ćemo jednog dana imati pravog čitaoca, sa razvijenim kritičkim mišljenjem, koje je jako bitno, i koje se jedino kroz literaturu može dobiti i nikako drugačije“, smatra Beslać i dodaje da jedan odrastao čovek mora da bude načitan.

Od naše sagovornice saznajemo da biblioteka ima jako lepu dugogodišnju saradnju sa PU „Pčelica“, gde na njihove teme odgovaraju prikladnim radionicama.

„To se pokazalo kao izuzetno efikasno. Saradnja sa vrtićem nam je fantastična, kako u Apatinu, tako i u selima, a onda smo došli na ideju, prevashodno da bi deci objasnili da ne treba da beže od lektire, da napravimo i radionice za decu školskog uzrasta. Kada se priupitaju deca nižih razreda osnovne škole da li vole da čitaju, većina će reći ne, da ne žele da čitaju lektire. Drugu literaturu možda i da, ali čim im se nešto nameće kao obaveza, oni to ne žele. S tim u vezi, koleginica Ljiljana Stojšić i ja odlučile smo da decu na jedan lep način privučemo i da ih naučimo da je lektira ustvari jedno divno štivo. Tome je prethodio razgovor sa učiteljicama, sa aktivom 4. razreda, jer oni tek tada imaju pravu i ozbiljnu lektiru“, ispričala je Bojana.

Deca su se u početku odazvala u manjem broju, i bilo ih je petoro do šestoro, da bi danas ova radionica brojala gotovo 20 članova, sa tendencijom rasta.

„To su deca koja su zainteresovana. Na radionicama zajedno čitamo, deo oni, deo mi, i komentarišemo. Čitamo lektire koje su aktuelne u školi, jer lektira nije bauk, kako kaže i naziv našeg projekta. Naime, deca danas ne znaju da obrade i analiziraju lektiru, pa ih učimo kako to da rade. Učimo ih da na svakom najznačajnijem delu koji pročitaju odmah zapišu, da sebi zapišu nepoznate reči. Onda im damo renčnike, gde oni sami traže nepoznate reči. Oni se onda ustvari koriste rečnicima koje do tada možda potencijalno nisu ni videli, srpsko-srpski rečnik, što je odlična stvar. Sad već čitamo drugu lektiru i oni u njoj prepoznaju reči koje su naučili iz prethodne, iako se te reči uopšte ne koriste u svakodnevnom govoru“, ponosna je Beslać.

Prema njenim rečima, deca jako vole da pričaju o tome šta su pročitali. Na radionicama se polemiše o pročitanom, traže se najbolje reči i slično.

„Kada recimo određujemo osobine ličnosti, biramo reči. Oni sami jedni druge teraju da nađu najadekvatniju reč za određenu osobinu tog lika, što bude fantastično i oni to jako vole. Dosta su opušteni, to smo im i dali na volju, gde oni sede po patosu, izuju se, pa legnu, pa imaju jastučiće za pod leđa, kao kod kuće, pošto tako i treba da bude, jer čitanje treba da bude užitak. Naučili smo ih i još ih učimo kako se to radi, da je to veoma potrebno. Kroz to se učimo i empatiji, i bogatimo rečnik, i deca se poistovećuju sa likovima, što je jako bitno. Kao kruna radionice, kada završimo neku lektiru, pogledamo i film, pa se vrši usporedba koliko film odstupa od knjige i obrnuto, što deca vrlo lepo primećuju i zaključuju“, priča Bojana.

Radionice su svojevrsna priprema za peti razred, kada se od učenika mnogo više i ozbiljnije traži po pitanju lektire, a održavaju se dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom, u prepodnevnoj smeni od pola jedan do pola dva, a poslepodne od pet do šest. Plan je da radionice postanu stalna aktivnost biblioteke, od septembra do juna, za četvrtake, a nadaju se da će to proširiti i za učenike od petog do osmog razreda, pa jednog dana možda i na srednju školu.

Bojana kaže da su koleginica i ona naročito ponosne na to što deca rado dolaze i mimo radionica, da nešto pitaju, pokažu, nešto što im nije jasno da razreše, a neretko postaju i pravi ljubitelji knjiga koji, mimo lektire, nose kući štivo koje će čitati u slobodno vreme.

Prema rečima naše sagovornice, apatinska biblioteka je odlično opremljena, a akcenat i jeste na dečijoj literaturi, što im je čak i njihova matična biblioteka dala kao preporuku.

„Konstantno uvećavamo broj dečije literature, pratimo nove trendove, nova izdanja, pratimo ono što je zanimljivo i što je za njihov uzrast, tako da im možemo adekvatno i predložiti. Organizujemo i različite vrste promocija, druženja sa piscima, a deca i tu pokazuju veliko interesovanje“, saznajemo od ove apatinske bibliotekarke.

Podsećamo, Narodna biblioteka „Miodrag Borisavljević“ ima fond od preko 104.000 naslova. Iako je, kao i u svim drugim bibliotekama, članstvo značajno opalo za vreme korone, broj članova se opet polako uvećava. Upravo to i jeste jedan od razloga što u biblioteci daju sve od sebe da mlađe generacije animiraju na sve moguće načine, a članarina je i dalje besplatna za sve članove. S tim u vezi, naša sagovornica ističe da su deca uvek dobrodošla, a radionicama se mogu priključiti u bilo kom momentu, pa čak i ako su već pročitali lektiru kući, mogu doći da je zajedno obrade.

Iako je Bojana kao dete imala brojna interesovanja, ljubav prema knjizi uvek je bila prisutna. Kako joj je majka radila u biblioteci u knjigovodstvu, tu je od malena provodila puno vremena, a danas joj je, sticajem okolnosti, upravo to poziv i kaže da je presrećna zbog toga.

„Volim to što radim. Sa koleginicom Ljiljom, sa kojom sam uvek u smeni, imam divnu saradnju. Nas dve smo se odlično uklopile, dopunjujemo se i besprekorno funkcionišemo. Kontinuirano se usavršavamo, odlazimo na brojne seminare, edukacije, a rad na ovim radonicama dodatno nas je zbližio i milslimo da deca to prepoznaju“, ponosna je Beslać.

Kao primer dobre prakse, projekat apatinskih bibliotekarki podržale su i pohvalile brojne kolege na državnom nivou, jer su radionice „Lektira nije bauk“ jedinstvene u Srbiji.

„Mnoge naše kolege rade čitalačke klubove za različite uzraste, letnje i zimske radionice, a mi smo se odučili za nešto što će trajati cele godine. To je jedinstven primer. Većina radi sa decom koja čitaju, koja inače dolaze u biblioteku, a mi smo, baš suprotno, htele da privolimo one koji ne vole da čitaju, da uoče koliko je to lepo“, ispričala je naša sagovornica, inače majka dve devojčice, na koje je takođe prenela ljubav ka knjizi.

Bojana kaže da im je knjiga uvek prisutna u kući. Slobodno vreme, iako ga ima jako malo, voli da provodi sa porodicom i prijateljima. Suprug, deca i ona obožavaju da putuju, naročito da idu na skijanje, pa je to obavezno svake godine. Želja joj je da ostane u biblioteci, te da upravo iz njihovih radionica izniknu brojni budući strastveni čitaoci i redovni posetioci ove ustanove.

Mi joj od sveg srca to i želimo, te toplo preporučujemo roditeljima da odvedu svoju decu u biblioteku, nevezano samo za radionice. Sigurni smo da će, zahvaljujući ovoj divnoj bibliotekarki, svako dete pronaći tamo nešto po svojoj meri.