PRIČE IZ KOMŠILUKA: Bojanova misija promovisanja volonterizma, humanosti i besplatnog bavljenja sportom
Četrdesetogodišnji Prigrevčanin Bojan Tomašević imao je tu sreću u životu da se bavi onim što voli i što je od detinjstva bio njegov prvi i jedini izbor. Kao nastavnik fizičkog, od skoro i izbornih predmeta Životne veštine i Domaćinstvo, ali i kao trener, oduvek se zalaže za besplatno bavljenje sportom. Ono po čemu je takođe prepoznatljiv u javnosti je njegov dugogodišnji volonterski staž pri Crvenom krstu, u okviru kog deluje u više različitih oblasti preko deset godina unazad. Ovaj svestrani profesor sporta i fiskulture, osim promovisanja zdravih stilova života, fokusiran je i na promovisanje života na selu, te je tako i sam svoje porodično gnezdo svio upravo u svojoj rodnoj Prigrevici. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Sticajem okolnosti, naš sagovornik je rođen u Ljubljani, ali od rođenja, pa do dana današnjeg, živi u Prigrevici, a svoje detinstvo pamti samo po lepom.
„To je bilo dijametralno suprotno od današnjeg odrastanja dece, bez telefona i drugih digitalnih uređaja. Puno dece, prelepa drugarstva, igra, kanali, bankine, drveće, penjanje, skakanje... Detinjstvo kakvo želim svojoj deci“, iskren je Bojan, koji osnovnu školu završava u Prigrevici, a kako nam je otkrio, već tada njegova interesovanja bila su vezana isključivo za sport.
„Od kad znam za sebe, najveće interesovanje mi je sport. Moji roditelji su bili sportisti, na tv-u se stalno gledao sport, pa sam tako u osnovnoj školi išao na sve moguće sportske sekcije. Prvo sam trenirao karate, ali sam brzo menjao sportove, košarka, fudbal, rukomet... Tražio sam se, kao i svako dete, a ta svestranost u sportu koristila mi je kasnije na fakultetu. Atletika mi je malo kasnije privukla najviše pažnje, pošto sam uvek voleo bazne sportove, poput plivanja, atletike i gimnastike, zbog čega sam i ostao u tome“, priča Tomašević.
Naš sagovornik, nakon osnovne škole upisuje gimnaziju u Apatinu, jer je, kaže, već tada želeo upisati samo DIF i to je bila njegova jedina opcija, a gimnazija je bila najbolja osnova. Fakultet završava u roku, u Novom Sadu, a nakon toga, uz volonterski staž u sportskoj hali u Prigrevici, i master studije.
„Fakultet je u potpunosti ispunio moja očekivanja. Imali smo svakodnevne i raznolike treninge, razne sportove, a zapravo sam oduvek zamišljao da ću biti profesor sporta i fiskulture, ali i trener. Što se trenerskog posla tiče, zakon je tu jasan. Sa decom u sportu po zakonu može da radi samo profesor sporta i fiskulture. Danas se to malo koriguje i menja, pa ljudi završavaju neke seminare, dobijaju licence i danas gotovo svako može biti trener. Čak i u nižim razredima osnovne škole bi profesori sporta i fiskulture trebali predavati fizičko, a ne učiteljice, što sam jedno vreme čak radio u Prigrevici i što je imalo sjajne rezultate u smislu da se video napredak te dece“, smatra Bojan.
Tokom svoje karijere, radio je kao upravnik hale u Prigrevici, nastavnik fizičkog u nižim razredima osnovne škole, a danas predaje fizičko u osnovnoj školi u Svilojevu, ali i izborne predmete Životne veštine i Domaćinstvo u OŠ „Žarko Zrenjanin“ u Apatinu, što mu je, priznaje, nešto novo i izazovno, ali i veoma zanimljivo.
Kada je atletika u pitanju, Tomašević je ovu priču započeo u svojoj rodnoj Prigrevici.
„Atletski klub Omladinac Prigrevica nastao je još šezdesetih godina prošlog veka, ali dugo nije bio aktivan, a onda smo ga Željko Vučetić i ja ponovo pokrenuli 2006. godine. Mnogo dece je prošlo kroz taj klub dok sam ih trenirao. Bilo je tu puno nagrada, lepih putovanja, rezultata, i sve bez plaćanja članarine. Mišljenja sam da deca treba da su tu zbog sporta, i to sva deca, ne samo ona koja imaju uslove da im roditelji plate, i u tom smislu, dokle god budem u priči da sam trener, deca neće plaćati nikakve članarine, to sam se zarekao i zalažem se za to u Sportskom savezu. Danas su, nažalost, mnogi više ekonomisti nego treneri, bez diplome, sa licencama operativnih trenera, a koje zanima samo dobit. Čast pojedincima, naravno. Omladinac i danas postoji zvanično, ali kako sam prešao u međuvremenu u AK Apatin, to je palo u drugi plan. Imamo nameru da obnovimo rad tamo, imam čak i čoveka koji bi to preuzeo, on je trenirao nekad u klubu, te se nadamo da će i to uskoro biti realizovano“, priča Bojan.
Naš sagovornik trener je u AK Apatin od 2016. godine, a rad ovog atletskog kluba ne treba puno promovisati, jer je dobro poznat po svojim rezultatima i organizovanju sportskih manifestacija ne samo u Srbiji, već i mnogo šire. Ono što je Bojanu naročito važno jeste činjenica da je i u ovom klubu, od njegovog osnivanja, pa do danas, članarina besplatna za svu decu.
Kada je besplatano bavljenje sportom u pitanju, bio je i deo ekipe besplatne školice plivanja koja je, kako nam je rekao, funkcionisala u Prigrevici u periodu od 2012. do 2016. godine.
Osim svega navedenog, Tomašević je poznat široj javnosti i kao volonter Crvenog krsta.
„Volonterizmom sam zapravo počeo da se bavim u uslovima kada je kod nas bilo jako teško naći posao, ali sam želeo po svaku cenu da se vratim kući. Prvo sam u hali u Prigrevici radio kao volonter godinu dana, nakon osnovnih studija, takođe i u AK Apatin. Volonter sam Crvenog krsta, gde delujem u nekoliko oblasti, i sa velikim zadovoljstvom to radim preko 10 godina unazad“, ponosan je naš sagovornik, koji je inače i sam dobrovoljni davalac krvi, član komisije za dobrovoljno davalaštvo krvi, komisije za socijalnu i humanitarnu delatnost, licencirani spasilac koji kontinuirano drži razna predavanja na temu bezbednosti na vodi, obučava nove ljude koji žele da budu spasioci, a kad se desi neka vanredna situacija u zemlji, tipa poplave, klizišta i slično, uvek je maksimalno angažovan u pomaganju stanovništvu.
Velika ljubav mu je i šah, što je nasledio od oca, pa je tako danas igrač i predsednik Prigrevačkog šah klub, a već nakon drugog mandata, sa klubom su ušli u viši rang takmičenja.
Privatno uživa u kuvanju paprikaša, za šta je 2021. godine čak bio nagrađen prvim mestom u okviru Apatinskih ribarskih večeri, a kako nam je otkrio, u kući je paprikaš nedeljom sada već duga tradicija.
Supruga Tijana, sa kojom je 12 godina u braku, takođe se bavi humanitarnim radom, a njihovo dvoje dece uče da budu dobri i humani ljudi. Bojan smatra da odrastanje na selu ima puno prednosti u vaspitavanju dece, a pored mališana i supruge, tu su i njegovi roditelji koji mu takođe u svemu priužaju bezrezervnu podršku. Dan bez treninga mu je promašen dan, a slobodno vreme najviše voli da provede sa decom.
Planovi i ambicije su mu kontinuirano zalaganje da svi imaju privilegiju baviti se sportom besplatno, ali i promovisanje života na selu, te stvaranje boljih uslova za decu u selima. Mi mu u svakom slučaju želimo da to i ostvari, pa da se, zahvaljujući tome, upravo iz naše opštine izrodi još mnogo sportskih legendi.
