DRUŠTVO

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Boris Tarnocki – ambasador zdravog osmeha i biciklizma

Apatinac Boris Tarnocki, jedan od omiljenih stomatologa u gradu, koji svoj posao obavlja predano i sa puno ljubavi, strastveni je ljubitelj biciklizma. Ovaj četvrdesetosmogodišnjak i dalje aktivno vozi i vlasnik je brojnih medalja, kako u pojedinačnim, tako i u ekipnim kategorijama, a do sada je “na točkovima” prešao gotovo 160.000 kilometara. Jedan je od osnivača, ali i predsednik “Apatinskog biciklističkog kluba”, čiji su članovi bili predstavnici našeg grada i na svetskom nivou i koji ove godine proslavlja celu deceniju od svog osnivanja. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.

Naš sagovornik rođeni je Apatinac, a svoje odrastanje pamti po najlepšim uspomenama.

“Za razliku od ovog današnjeg vremena, kad gotovo svi voze decu u vrtiće, škole itd, ja sam sam išao u vrtić. Doduše, živeo sam u samom centru, iznad Gradske apoteke, i vrtić u parku mi je bio blizu. Odrastao sam u četvoročlanoj porodici, uz majku, oca i stariju sestru. Prve igre vezane su za moj komšiluk s babinog kraja, tu mi je živeo i najbolji drugar Vladimir Božić, a s druge strane, kod maminih roditelja je bilo veliko društvo, pa smo se mi u toj Radničkoj ulici večito igrali. Toga se jako dobro sećam i bilo je zaista predivno”, prisetio se Boris.

Osnovnu školu završio je u Apatinu, išao jedno vreme na recitatorsku sekciju, čak imao uspeha na takmičenjima, ali se vrlo brzo zaljubio u vožnju biciklom.

„U to vreme, većina mojih vršnjaka je išla na fudbal. Ja nisam nikad bio za taj sport i mnogo sam više voleo da vozim bicikl, pa tako još iz tog perioda počinje moja ljubav ka biciklizmu. Bio sam sedmi razred kada sam za rođendan dobio prvi planinski bicikl i od tada do dana današnjeg veliki sam zaljubljenik u vožnju biciklom”, iskren je Tarnocki.

Prema njegovim rečima, sa drugarima je rado krstario biciklom, a najviše od svega voleli su da idu u prirodu, gde su na letnjem raspustu, poput likova iz čuvenih romana Dečaci Pavlove ulice, Tom Sojer i slično, po cele dane provodili napolju u igri.

Iako su roditelji, inače zdravstveni radnici, želeli da ga upišu u Srednju medicinsku školu, nije bio siguran da to želi i upisao je gimnaziju. Tokom srednje škole, išao je na takmičenja iz biologije, ali i bio veliki zaljubljenik u istoriju. Uz to, naravno, vožnja biciklom se nikad nije propuštala.

„To je period kada sam možda prešao najviše kilometara u toku jedne godine. Moj prijatelj Vladimir i ja završimo šesti ili sedmi čas, dođemo kući ručati, odmoriti, završiti školske obaveze i svaki dan u biciklisanje, do Bezdana, Sombora, Kljajićeva... To nas je ispunjavalo u svakom smislu i zaista smo uživali”, ispričao je.

Iako je prvobitno želeo da upiše istoriju, otac našeg sagovornika uticao je na njega da to ipak bude stomatologija, na čemu mu je danas beskrajno zahvalan.

Nakon punih 12 semestara i sticanja diplome u Novom Sadu, dobija zvanje opšteg stomatologa i kreće na obavezni jednogodišnji staž u apatinskom Domu zdravlja.

“Osim u Apatinu, deo staža sam morao odlaziti i u Sombor, jer je tamo bio deo maksilofacijalne i oralne hirurgije i to je bilo pri bolnici. Morali smo imati mentora za svaku oblast koju smo prolazili. Bili smo i asistenti na nekim operacijama, tipa vađenje umnjaka ili nešto slično, gde smo se praktično kalili. U to vreme nisam mogao da se zaposlim u Domu zdravlja, pa sam nakon staža odlučio da ponovo pokrenem očevu ordinaciju, koji je preminuo dok sam bio na fakultetu. Iako me je u početku bilo strah, jer po završenom fakultetu svi smo još zeleni, koliko god bili dobri studenti i dobro odrađivali praktični deo, odvažio sam se, ali se nisam odmah u startu upuštao u intervencije za koje sam imao manje iskustva. Postepeno sam to uvodio i to se pokazalo kao jako dobro”, iskren je Boris koji sada, sa već gotovo 17 godina iskustva, može reći da je potpuno siguran u sebe i svoj rad, te da, iako ponekad zna biti stresno, uživa u svom poslu.

Biti stomatolog, prema njegovom mišljenju, zahteva i malo tog nekog ležernijeg stava, jer se ljudi većinom plaše zubara, te se trudi da to neguje. Rado savetuje svoje pacijente, voli da razgovara sa njima i trudi se da se u njegovoj ordinaciji osećaju dobro i sigurno.

Tokom studija u Novom Sadu ređe je vozio bicikl, pa se u tom smislu beskrajno radovao povratku u Apatin. Već 2010. godine kupuje bicikl koji je oduvek želeo da ima, trkaći bicikl specijal, bicikl sa izuzetno tankim gumama, dobrim prenosom, lagano...

“Čovek sa kojim sam tad počeo da vozim je upravo taj koji mi je prodao bicikl, Petar Kajić. Kako je on išao na takmičenja u biciklizmu, rado sam mu se pridružio i u to vreme ušao u kategoriju od 30 do 40 godina. Već prve godine na takmičenju sam osvojio bronzu na državnom prvenstvu u svojoj kategoriji, što mi je bio dodatni motiv da nastavim”, ispričao je Tarnocki, koji je tada nastupao za biciklistički klub AS Apatin.

“U tom klubu sam proveo oko 4 godine, a pored Petra i mene, u klubu je sa nama bio i, ja volim da kažem, legenda Ferenc Šiber koji sad ima 84 godine, koji i dan danas vozi, doduše manje. Kako je AS bio razapet između Apatina i Sombora, nas smo trojica rešili da osnujemo naš klub i tada, 2015. godine, nastaje Apatinski biciklistički klub”, saznajemo od Borisa, inače i predsednika kluba.

U martu mesecu “Apatinski biciklistički klub” proslavlja jubilej, 10 godina od postanka. Trenutno broje 12 aktivnih članova, a prema rečima našeg sagovornika, svi članovi su istinski ljubitelji biciklizma.

“Mi smo kao veliki dečaci. Nađemo se, planiramo sezonu, družimo se, uživamo u svakoj zajedničkoj aktivnosti. To je klub koji ima najviše intelektualaca, ljudi koji su ispunjeni, imaju svoje poslove... Jedni drugima smo uvek na raspolaganju, dogovaramo se za vožnje itd. Imamo jako lep dres. Na njemu su implementirane boje svih nacija koje su u klubu. Imamo Srbe, Mađare, Nemce, Hrvate... Multinacionalni smo tim i na to smo veoma ponosni”, istakao je, te dodao da su sa klubom postizali brojne uspehe, kako individualne, tako i ekipne, i da su svi članovi kluba osvajali medalje, pa čak i predstavljali Apatin na svetskom prvenstvu.

Tarnocki je prošle godine ponovo osvojio medalju na državnom nivou i to srebrnu u kategoriji od 40 do 50 godina, što mu je lično jedan od najdražih uspeha.

Kaže da zajedno sa svojim klubom želi da doprinese razviju biciklizam kod nas, te u tom smislu daju sve od sebe da “Apatinski biciklistički klub” i ubuduće ostane dobar primer jedne lepe ekipe.

“Dobra atmosfera u klubu nešto je na šta smo svi veoma ponosni. Naša putovanja, osim što su treninzi, su i turistički orjentisana. Mi odemo do Pečuja npr, oko 105 km odavde. Tamo ima jedno predivno jezero, večina ljudi ne zna koliko je to blizu. Obišli smo brojne destinacije na biciklima, a najdalje što sam išao bio je odlazak u Budimpeštu, 250 km u komadu, za dan smo došli”, ispričao je.

Naš sagovornik do sada je prešao gotovo 160.000 kilometara na biciklu, a na svoju šestogodišnju ćerkicu takođe prenosi ljubav ka vožnji. Bicikl, kaže, planira da vozi dokle god se bude osećao kao dečak, a mi mu želimo da još dugi niz godina sačuva tu dečačku energiju, te da nastavi krstariti na svom dvotočkašu, obilazeći nove destinacije i osvajajući nove medalje.