PRIČE IZ KOMŠILUKA: Bude Inđić - Virtuoz na usnoj harmonici
Apatinac Budimir Bude Inđić, muzički talenat je počeo pokazivati od svoje 6. godine. Ovaj apsolutni sluhista i virtuoz na usnoj harmonici tokom svog života je svirao sa mnogim poznatim imenima. Kako nam je otkrio, zbog roditelja je završio nižu muzičku školu na instrumentu koji nije voleo, ali je odmah potom samostalno počeo svirati usnu harmoniku, koju praktično ne vadi iz džepa punih 35 godina unazad. Kaže da se ovaj instrument svira isključivo iz duše, a što je život teži, muzika je lepša.
“Roditelji su uticali na mene da upišem muzičku školu, ali za veliku harmoniku, koju nisam voleo svirati i koja nema apsolutno nikakve veze sa usnom harmonikom. Muziku sam generalno oduvek obožavao, zbog roditelja sam ispoštovao nižu muzičku školu, ali čim sam to završio, počeo sam da sviram usnu harmoniku, a pomalo i gitaru”, prisetio se naš sagovornik, koji je svoj instrument zavoleo prvenstveno zbog bluz muzike.
“U to vreme su se slušale ploče i svideo mi se taj instrument, pošto sam slušao prvenstveno bluz. Nijedna škola nije postojala za usnu harmoniku, mislim da ni sad ne postoji. Imao sam kao mlad želju da se otvori odeljenje u školi, ali nikad se nije ostvarilo. Posle nekih dvadesetak godina mog rada, počeo sam privatno da učim one koji su to želeli i imao sam dosta učenika”, priča Bude.
Prema njegovim rečima, u to vreme nije bilo jednostavno kupiti usnu harmoniku, pa je molio ljude iz inostranstva da mu pošalju, dok je danas situacija znatno bolja po tom pitanju.
Kada je prva svirka u pitanju, naš sagovornik je se seća kao da je bila juče.
“Prvu svirku sam imao u Vatrogascu u Svilojevu. Bio sam veoma mlad, oformili smo neku grupicu koja se zvala Lorh. Uglavnom smo svirali bluz, ali je bilo i rock and roll-a i nešto malo kantrija. Radio sam kasnije sa mnogo muzičara, a jedan od njih je Zlatko Ribarić. On je svojevremeno snimio dupli CD, ja sam radio aranžmane, a kako je on osoba sa invaliditetom, imali smo zajedno mnogo humanitarnih svirki na kojima su učešće uzimala i poznata imena sa domaće muzičke scene, poput Đorđa Balaševića, Nevernih beba i drugih”, izjavio je Bude i dodao je je 1993. godine bio jedini Apatinac koji je snimio CD i kasetu.
“Taj CD i kasetu snimio sam sa Zakom Mišićem iz Sombora. U pitanju je bio album roka i bliza, autorski album, a sve aranžmane sa usnom harmonikom sam ja radio. Album se u to vreme često puštao na Radio Apatinu i bio je veoma popularan”, ponosan je Inđić.
Relativno skoro, uradio je aranžman i za jednu numeru na albumu somborskog benda Trilogy, koja je brzo postala hit domaće alternativne scene.
Ipak, ono što brojni Apatinci i Somborci najviše pamte, to je čuveni duo “Dude i Bude”, koji je godinama, svakog vikenda, punio lokale svojim sjajnim nastupima.
“Krajem osamdesetih počinjemo raditi Dušan Slijepčević, Nebojša Ćurković i ja. U to vreme smo prvi počeli raditi akustiku, dve akustične gitare i usna harmonika. U međuvremenu Nebojša odlazi iz benda i ostaje čuveni duo “Dude i Bude”. To je bio izuzetno lep period . Svirali smo u celoj Srbiji, ali najviše u Somboru, gde smo desetak godina svirali maltene svaki vikend. Nije bilo puno novaca, ali svirali smo ono što volimo, iz duše i srca”, prisetio se naš sagovornik.
Kako saznajemo od njega, ovaj dvojac zajedno je svirao tridesetak godina, dok se Dude nije odselio u inostranstvo.
Od Inđića saznajemo da je svojevremeno svirao i sa pokojnim Kornelijem Kovačem, u prepunoj sali Doma kulture u Apatinu, što mu je takođe ostalo u prelepom sećanju, a u poslednje vreme više puta je gostovao bendu u kom njegova starija ćetrka peva, na šta je naročito ponosan.
“Obe ćerke imaju talenat za muziku i pevaju. Potpuno samostalno su se izborile za svoje mesto, što je hvale vredno, a čak i unuk ima talenat, što se kod njega videlo već u drugoj godini života. Kada me iz ćerkinog benda pozovu da gostujem, to mi predstavlja veliko zadovoljstvo”, iskren je Bude, koji, kaže, zapravo zasvira kad god ga pozovu.
Na naše pitanje da li to znači da mu je usna harmonika uvek u džepu, on je sa osmehom vadi iz džepa i odgovara:”Evo je!“.
Ovaj obućarski tehničar po struci trenutno je nezaposleno lice na evidenciji NSZ-a, što ga, kaže, najviše tišti.
“Pokušavam da nađem posao. U struci sam radio petnaestak godina, posle su se mnoge firme pogasile. Sad, nažalost, i dalje tumaram. U ovo teško vreme prvenstveno sam u potrazi za poslom, a u godinama u kojima jesam, blizu šezdesete, teško je naći zaposlenje. Mada, najviše bih voleo baviti je muzikom, a da mogu da živim od toga”, priznaje naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, često svira za svoju dušu, ali i za druge. Ipak, sve je manje živih nastupa.
“Uglavnom, nema više ekipe sa kojom bih mogao da radim, a i manje je publike zbog novih trendova u muzici kod mladih. Tražim bend i voleo bih da se vratim na scenu u pravom smislu te reči. Nisam neki govornik i uvek sam bio skroman, a mogu se pokazati samo na sceni. Radim isključivo iz duše, jer taj instrument se ne može drugačije svirati”, priča Bude, kog, uprkos teškoj situaciji u kakvoj je danas, često možemo čuti na humanitarnim svirkama.
Njegovo izvođenje muzike ne ostavlja ravnodušnim nikog ko ga je slušao, a svaku pesmu donosi na svoj način, drugačije, emotivnije, iz duše, kako je sam već rekao.
Za sam kraj, mi mu od srca želimo da pronađe bend, pa da upravo muzika bude ta kojom će se baviti do penzije, ali i nakon toga, jer sumnjamo da će ikad izvaditi usnu harmoniku iz svog džepa. A mi sigurno nećemo propustiti ni jedan njegov nastup.
