PRIČE IZ KOMŠILUKA: Caca, omiljena vaspitačica uz koju su stasale brojne generacije
Slavica Bera – Brzak, među Apatincima poznatija kao Caca, jedna je od omiljenih vaspitačica decenijama unazad. Ova energična dama već 41 godinu radi kao vaspitač u PU “Pčelica”, a sam početak njene karijere obeležio je rad u prvom vrtiću za Rome u Evropi, koji je početkom osamdesetih otvoren upravo u Apatinu. Po prirodi radoznala, komunikativna, svestrana, Caca je brojne generacije “malih” Apatinaca pripremila za školu i izvela na pravi put. Uprkos tome što vaspitački poziv nije bilo njeno prvobitno opredeljenje, danas s pravom možemo reći da je njen angažman u PU “Pčelica” ostavio dubok trag. Kako saznajemo od Cace, školu je završila u Kikindi, a za odabir vaspitačkog poziva zaslužna je njena majka.
“Ja sam kikindski đak. U to vreme u Somboru nije postojala akademija za vaspitače, pa sam završila u Kikindi. Kikinda je bila prestižna škola u SFRJ, akademija koja je izbacivala najbolji vaspitački kadar, a učiteljska akademija u Somboru imala je najbolje učitelje u tadašnjoj Jugoslaviji. Kada je odabir škole u pitanju, uticaj na mene je izvršila moja majka”, ispričala nam je Slavica.
Caca je vrlo mlada počela raditi, jer je godinu dana ranije krenula u školu, i pošto tada nije bilo vaspitača na birou, iako je imala još tri ispita i dilomski, primljena je da radi, ali ne odmah u stalni radni odnos.
“Prvi radni dan je bio u Prigrevici. Bila sam mlada vaspitačica. Ni jedan vaspitač, kad počne da radi, nije dorastao poslu, jer u suštuni ne zna šta ga čeka. Više zna teoriju, mada je u moje vreme bilo mnogo više prakse nego sada. Ali ipak, živ posao je živ posao. Međutim, brzo sam se prilagodila i ono što je karakteristično je da sam radila u prvom romskom vrtiću, specijalizovan za Rome u našem naselju. U pitanju je prvi vrtić za Rome u Evropi, prvi i jedini koji je ikad postojao za Rome. Počela sam da radim u jednoj praznoj školskoj učionici, bez igračaka, bez tepiha, gde su školske klupe, i radila sam sa Romima koji ne razumeju mene, a i ja ne razumem njih. Morala sam da naučim romski jezik za osnovnu komunikaciju. Bila sam pionir u tome, a politika je bila takva da se ta deca što više asimiliraju, da što više privučemo tu decu. Plan je bio, ako dovoljno dece bude dolazilo, da se kasnije taj vrtić, namenski, njihova zgrada Mesne zajednice u naselju, da se pripremi za vrtić, što se posle i dogodilo”, priseća se naša sagovornica.
Prema njenim rečima, jezik je bio najveća barijera, ali vremenom se i to prevazišlo.
“U početku je bilo samo nekoliko dece, a ja nemam šta da im ponudim. Teško me razumeju, teško razgovaramo. Dovijala sam se na različite načine da ih pridobijem. Počela sam da učim neke reči na romskom jeziku, ja od njih, oni od mene, osnovne, koje i danas nisam zaboravila. U školi sam radila par meseci, a cilj je bio da proširimo mrežu, da Romi imaju svoj vrtić. Onda sam prešla u naselje i tu sam radila 3 godine”, ispričala je.
Kako nam je otkrila, opremljenost tog vrtića nije bila ni 10 posto kao sada, ali je ona dala sve od sebe da to unapredi.
“Svaki dan sam iz naselja dolazila kod mog tadašnjeg direktora i stalno sam nešto tražila. Bio mi je cilj da to opremim i oplemenim što bolje i što više. Moj direktor je rekao ‘Slavice, od tebe zavisi. Dobićeš stalni posao ako održiš grupu.’ Bio mi je interes da održim grupu, ne samo iz ličnih razloga, nego, eto, mreža se širi, imala sam svest o zajednici, dobro je za decu, za mene, imam posao. Upis kompletan je bio tako organizovan da ja idem po romskom naselju, od kuće do kuće, doslovce, i pitam da li tu ima dete i ako ima, uzimam podatke i vabim ih da idu u vrtić”, priseća se Caca.
Iako je bilo izazovno, tokom vremena je bivalo sve bolje. Oformila se još jedna grupa i vrtić u naselju je zaživeo.
“To je bilo jako naporno, ali sam ja po prirodi uporna i imala sam neku snagu da odolim svemu tome. Posle se omasovilo. Njima se svidelo. Toplo, lepo, čisto, imaju da se igraju, imaju hranu, roditelji mirni, već su stekli poverenje… Onda se otvorila i druga grupa, pa je tamo vrtić radio jedna grupa pre, jedna poslepodne, pa se prošilrila zgrada”, priča naša sagovornica.
Caca je nakon trogodišnjeg uspešnog angažmana u romskom naselju radila u objektu ustanove u gradskom parku u Apatinu nekoliko godina, a potom je iz parka prešla u objekat “Čarobnjaci”, u ulici Petra Drapšina, gde je već oko 25 god.
Vaspitačica Caca gotovo ceo svoj radni vek ima najstariju pripremnu grupu za školu. Za svoj posao kaže da zna biti težak, ali da je u njemu jako bitna i veština.
“Taj posao nikad ne može biti zanat, jer radiš sa živim bićima. Ali ti naučiš prečice, kao na telefonu. Naučiš kako da dođeš do nečega što mlad čovek ne može da zna, da postigneš isti rezultat nekom prečicom. To pomaže, i naravno, pomaže karakter lični kao jedna ljudska snaga. To je bio jako lep posao dok ga je društvo i sistem više cenio. On je jako podcenjen i on više nije to što je bio, a izazov je uvek. Sva deca su svugde uvek ista, a svako dete je različito. U novije doba se već decenijama drugačije gleda na individualni pristup deci, pre ne. Pre su sva deca bila ista, zvanično su se tretirali tako”, kaže Slavica i dodaje da je danas porodica, u odnosu na prošlo vreme, mnogo više razorena i nestabilna.
“U poslednjih 40 godina se svašta promenilo. Malo toga na bolje, u smislu porodice i dece. To je moja lična procena. A dete treba uvek isto da posmatramo, ono treba da ima isti značaj, ali okruženje mu ne daje taj značaj. Napravljeni su neki potezi koji sustemski uništavaju kvalitet u deci. Recimo, sad roditelj mora da dovede dete u vrtić i mora da dođe po njega. Šta to u prevodu znači? Dete se ne osamostaljuje. Dolaze većinom prevozom. Pre su deca iz jednog kraja, iz jedne ulice, sva zajedno išla. Em se ne osamostaljuju, em nemaju socijalne kontakte. Mi smo decu sistemski uskratili za jedan deo razvoja. Drugo, deca danas na frustraciju reaguju gorkim plačem, gorkom nesrećom. A šta mu je frustracija? Ako nešto nije po njegovom. Kad ima problem, dete ne ume da ga reši i onda je frustirirano, a dete do 7. godine treba da ima tri frustracije dnevno, tako psiholozi kažu, da bi naučilo da samostalno rešava problem. Ono danas ništa ne rešava”, objašnjava naša sagovornica i priznaje:
“Ja lično volim što neću raditi u budućnosti, jer bih kao radnik jednog sistema morala da sprovodim ono što Ministarstvo zahteva, a intimno sam vrlo protiv toga. I ne bih moje dete da vaspitavam tako, ni tuđe, ni svoje.”
Slavica priča da, kada je bila mlada, roditelji dece kojima je bila vaspitač su bili stariji od nje, ali ako je slučajno nešto rekla loše o detetu, naravno, argumentovano, požalila se, oni su se stideli. Danas su mlađi od nje, ali je, kaže, malo stida i mišljenja je da je odnos prema prosvetnom radniku znatno lošiji nego u prošlosti.
Na pitanje šta joj je bilo najteže u poslu tokom proteklih 40 godina odgovorila je sledeće:
“Najteže mi je bilo kontrolisati svoje emocije, ljutnju, bes, jer mi smo živa bića sa nervima, kao i drugi ljudi. Možda bismo sa svojim detetom drugačije reagovali, ali ovde ne smemo. Meni lično je, pošto sam temperamentna, najteže kontrolisati svoje emocije, i prema roditelju, i prema detetu.”
Kao najlepše izdvaja mnogo više stvari:
“Najlepša je komunikacija. Ima tu divnih ljudi, dece, roditelja... U deci uvek ima nešto da te iznenadi, nešto simpatično. Zatim, zavoli se. Ja se jako teško vezujem, ali se ipak vežem. Zavole se ta deca, dragi su, pratiš njihov razvoj… Oni iz škole dođu ovde da vide vasptačicu, pa te vide u prodavnici, na pijaci ili negde, pa priđu, pa vidiš kako je poraslo, pa je ono još uvek za tebe vezano, ili si mu nešto značio. Taj neki značaj prepoznaš u detetu, svoj značaj, i onda ti je to lepo, što si ti sa nekim vezan. I onda za čoveka od 47 godina ja mogu da kažem ‘Ti si bio moje dete!’, jer kad je neko jednom moje dete, on ostaje uvek moje dete, bez obzira na godine. Bili su mi lepi neki događaji, ekskurzije, letovanja, zimovanja sa decom… Mnogo toga je bilo lepo, a sad je sve manje”, iskrena je Slavica.
Kada nije vaspitačica, Slavica je ponosna majka jedne ćerke. Ima brojne prijatelje i kumove, a svoja lična interesovanja nije mogla nabrojati.
“Prvenstveno sam orjentisana prema dekoraciji enterijera, eksterijera, predana sam svom domu. Imam lepo sređen život, zadovoljna sam njim i predata sam tome. Bavim se oslikavanjem, pravljenjem nakita, bašta, dekoracija, pišem… Mnogo me zanimala moda, ranije sam pratila, šila… Volim životinje. Svašta me zanima, svašta radim i uvek sam aktivna”, priča naša sagovornica, kojoj je ostalo još oko dve godine do penzije.
Kako nam je otkrila, i za taj period koji sledi ima brojne planove.
“Svašta planiram kad odem u penziju. U jendu ruku će mi posao nedostajati vrlo, a u drugu neće vrlo, zato što ja imam taj svoj svet koji će me obuzeti i mislim da ću biti aktivnija nego ikada. U ovim godinama je lepo kad ništa ne moraš. U mom ličnom životu ja sve određujem. Imam tu slobodu koja je meni jako važna, po tipu ličnosti. Od držanja alpake i 15 vrsta životinja u dvorštu, preko sađenja malinjaka, do bavljenja grnčarijom, pravljenja nakita, proizvodnjom cveća u plasteniku… “
Cacu ljudi vide kao strogu, energičnu i dominantnu. Često su na upisnicama roditelji tražili upravo nju za svoje dete, jer smatraju da dobro pripremi decu za školu. Ona smatra da je mogla biti i bolja, jer, kako kaže, svi mogu biti bolji, a ona je u tom smislu jako i kritiča, i samokritična.
Bilo kako bilo, a kako smo već rekli na početku naše priče, Caca je zasigurno već ostavila svoj lični pečat i dubok trag među brojnim generacijama Apatinaca koje je izvela na put i naučila važnim životnim lekcijama.
