PRIČE IZ KOMŠILUKA: Četiri decenije listanja dnevne štampe sa Crnogorcem
Naš današnji sagovornik, iako rodom iz Crne Gore, kaže da se danas oseća kao pravi Vojvođanin. U Apatin se doselio 1985. godine, i od tada do dana današnjeg viđamo ga u istoj trafici. Zanimljiv je podatak da je upravo ta trafika jedna od dve koje su prve postavljene u našem gradu sredinom četrdesetih godina prošlog veka. Na ovom mestu, decenijama unazad, brojne generacije su kupovale dnevnu štampu i polemisale o aktuelnim dnevnim temama. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu zanimljivu priču iz našeg serijala.
Milovan Čabarkapa, našim sugrađanima poznatiji kao Crnogorac rođen je 1950. godine u selu Gradina, opština Pljevlja u Crnoj Gori. Osnovnu školu završio je tamo, a potom, kao kolonisti, on i njegova porodica se sele u Kulu.
„U Kuli sam završio Srednju trgovačku školu i bio solidan đak. Otac je želeo da budem policajac, bio sam i primljen u Sarajevu, ali nisam voleo uniformu. Želeo sam zapravo da budem konobar, a kako to nisam uspeo da upišem, odlučio sam se za trgovinu“, ispričao je naš sagovornik.
Kako nam je otkrio, detinjstvo u Crnoj Gori pamti samo po lepom, a naročito su mu u sećanju ostala putovanja po celoj Jugoslaviji.
„Još od osme godine bavio sam se alpinizmom, zahvaljujući čemu sam bio u Sloveniji, Bosni, po Crnoj Gori. Obišli smo veliki broj planina, u čemu sam baš uživao“, prisetio se Milovan.
Po završetku srednje škole, naš sagovornik zaposlio se u Kuli, potom prešao u Beograd, a iz Beograda u Novi Sad, gde je radio 6 meseci kao magacioner u stovarištu koje je snabdevalo trafike.
Prema njegovim rečima, prve dve trafike u Apatinu postavljene su sredninom četrdesetih godina prošlog veka, jedna upravo na mestu gde je njegova trafika danas, a druga između opštine i muzičke škole.
„Te trafike su otvorene za ratne invalide iz Drugog svetskog rata, a i firma se zvala tako, „Preduzeće za ratne vojne invalide“. Centrala firme je bila u Novom Sadu. U Somboru, Subotici, Kikindi itd. smo imali stovarišta sa robom koja snabdevaju sve trafike u Vojvodini, a morali smo primiti sve te vojne invalide. Ja sam prvo radio u Novom Sadu 6 meseci kao magacioner, pa pošto je u Somboru izbio neki problem, prebacili su me tamo, gde sam primio magacin velikih razmera i vodio ga punih 16 godina“, ispričao je Čabarkapa i dodao da je veoma voleo taj posao.
Kako je 1985. godine trafika u Apatinu trebalo da se zatvori zbog lošeg prometa, Milovan odlučuje da je preuzme.
„Predložio sam direktoru da preuzmem trafiku u Apatinu, na šta je on pristao. U roku od tri meseca podižem posao toliko da je bila skoro najbolja trafika u firmi, od ukupno tridesetak koje smo imali u okrugu“, ponosan je Crnogorac.
Nažalost, 1993. godine dolaze teška vremena i firma se raspada. Međutim, zahvaljujući štednji koju je imao, naš sagovornik otkupljuje trafiku u kojoj je radio.
„Ja sam jedini uspeo da kupim trafiku u kojoj sam radio. Tad je bila najveća inflacija, a kupio sam je za 2.800.000 tadašnjih dinara. U to vreme je bilo teško doći do robe, ali sam našao jednu firmu u Somboru, Bačka Produkt, gde sam otišao autobusom, jer nisam imao auto. Oni su mi dali robu i onda sam krenuo u privatni biznis“, priča Čabarkapa.
Prema njegovim rečima, sve mušterije voli i ceni, a većinom unapred zna šta kupuju, bez da mu kažu. Često listaju novine zajedno, razgovaraju o svakodnevnim aktuelnostima iz dnevne štampe, a koju, nažalost, ljudi danas slabo kupuju.
„Ranije se mnogo više čitalo, ali zbog napretka tehnologije, sada je sve drugačije. Mi smo u prošlosti prodavali po sto komada Novosti, sto komada Blica, sto komada Žurnala itd, a danas ako prodaš pet, šest komada, to je u vr' glave. Ni jedan mladi čitalac danas ne kupuje dnevnu štampu. Postoje sporadični slučajevi koji uzimaju ovu šarenu štampu, ali i to je ranije bilo šest puta više prodavano nego danas. Nisi mogao da nabaviš koliko se kupovalo. Danas su prometi u tom smislu značajno smanjeni“, ispričao je Crnogorac.
Kako saznajemo od njega, tokom svih ovih godina, nije bilo lako, ali je ipak, zahvaljujući trafici, zajedno sa suprugom koja je radila u opštini, uspeo da podigne i iškoluje decu. Ponosno ističe da su i sin i ćerka fakultetski obrazovani, te je tako ćerka završila tehnologiju, a sin hemijsko inžinjerstvo.
„Ženu Ličanku iz Apatina oženio sam 1977. godine, ali je ona, nažalost, preminula pre 12 godina i, naravno da mi je to teško palo. Znate kako kažu, na ženi tri ćoška stoje“, iskren je Čabarkapa.
Naš sagovornik od 1997. godine je u invalidskoj penziji. Sin je preuzeo trafiku, a on mu pomaže. Kaže da će tako biti dokle god ga zdravlje bude služilo. Iako voli raditi sa ljudima, priznaje da to često nije lako.
„Imali smo do sad pet provala i nijedna nije otkrivena. Neko čudno vreme je došlo... Današnja omladina slabo ima poštovanja prema starijima“, smatra Milovan.
Slobodno vreme naš sagovornik najviše voli da provodi sa decom i u uređenju dvorišta, ali ga i pomaganje sinu u poslu takođe ispunjava. Mi mu u svakom slučaju želimo da ga zdravlje posluži, te da to potraje što duže, pa da se uskoro opet vidimo ispred trafike i prodiskutujemo o novim aktuelnim temama.
