PRIČE IZ KOMŠILUKA: Četiri decenije ljubavi i zajedničkog posla u kultnoj apatinskoj kafani
Stari krovovi, jedna od najstarijih kafana u Apatinu, a koja kontinuirano radi gotovo 40 godina unazad sa istim vlasnicima, jedno je od omiljenih mesta mnogih generacija. Kako saznajemo od Aleksandra i Mare Mošorinski, kafana oduvek ima isto ime, ali postojala je i 15 godina pre njih. Najpre ju je držala Acina majka, a potom, od 1980. do 1983. još jedna žena, nakon čega je Aco ponovo preuzeo posao. Ono što je naročito lepo u celoj priči je da je Mara došla da radi u Stare krovove osam dana od dana kada ju je Aco otvorio, da bi se potom vrlo brzo zaljubili, zavoleli, a nakon toga, 1985. godine i venčali.
“Maru i mene je spojila ljubav ka istom poslu. Preuzeo sam kafanu nakon što sam se vratio sa studija u Sarajevu i iz vojske, 1. aprila 1983. godine, a Mara je počela raditi ovde već 9. aprila. Mislim da to što, evo, već gotovo četiri decenije delimo dobro i loše, kako u poslu, tako i u braku i roditeljstvu, govori dovoljno”, iskren je Aco.
Prema njegovim rečima, kafana nije mnogo menjala svoj izgled tokom godina, tako da je autentična, a na pitanje zbog čega ljudi vole da dolaze u Stare krovove, Aco je na prvu prokomentarisao da je to zbog žena koje rade u njoj, naravno uz osmeh, i s ponosom, deleći na taj način komplimente i sopstvenoj ženi.
“Mnogi kažu da lokal ima dušu. Trudimo se da budemo ljubazni, pozitivni, veseli, i veoma se vodi računa o higijeni. Mislim da je sve to važno. Ljudi su se izjašnjavali da se ovde osećaju kao da su u dnevnoj sobi, kao jedna velika porodica, znamo se svi. Ovde incidenata gotovo da nije bilo. Vodimo računa da ne dođe do toga. Čim dođe neko za koga ocenimo da može biti problematičan i ne uklapa se, stavimo mu do znanja da to nije mesto za njega”, nadovezala se Mara na priču svog supruga.
Kako su nam rekli, uprkos poteškoćama sa kojima su se susretali, ljubav prema ugostiteljskom poslu, kao i ljubav koju gaje jedno prema drugom, održala ih je sve ove godine.
“Nekad se radilo od 5 ujutru do 23 sata. Brodogradilište je bilo najjača firma, mi smo tu bili na udaru. Dolazili su ljudi iz cele Jugoslavije, ljudi na terenu. Radilo nas je po dvoje u smeni, jedno kuva kafu, drugo poslužuje. Bili su i prevoznici tu, radila je železnička stanica… Dolazile su generacije od 18 do 80 godina, te su se ovde nalazili i deda i unuk i sin, tri generacije su prolazile kroz kafanu. Na pauzama u fabrikama mnogi su vreme trošili upravo ovde, iz čarapare, Dunava, Podunavlja, bilo je uvek puno. Danas to, nažalost, nije tako, ali ne žalimo se”, priča Mara i dodaje da gostiju uvek ima, te da se trudi da i danas, sa svojih gotovo 60 godina, bude jednako nasmejana i predusretljiva prema ljudima koje uslužuje.
“Moraš da budeš ljubazan, takav je posao. Ljubav, i da istraješ. Pritom, imali smo tu sreću da uvek imamo odlično osoblje, sa kojim smo i danas prezadovoljni, a to je veoma važno. Kad je svekrva umrla, a na koju smo se uvek mogli osloniti, naši divni radnici su bili upravo ti na koje smo se mogli osloniti, kojima smo ukazivali poverenje, koji su dugo radili kod nas, pa smo im mogli ostaviti lokal, a tako je i danas”, s ponosom je izjavila naša sagovornica.
Od njenog supruga smo saznali da je najteži period bio tokom devedesetih, ali i od početka pandemije, kada su zbog korone bili prinuđeni da zatvore, po prvi put za ovih gotovo 40 godina, pa na ovamo. Nadaju se da će se situacija u budućnosti popraviti.
“Za godinu ipo’ ću ostvariti pravo na penziju. Tada posao prepuštamo sinu i snaji. Treća generacija je na redu da preuzme kormilo. Radujemo se tome. Dolazićemo kao roditelji, a mi ćemo uživati na vikendici na kojoj već sad provodim najviše slobodnog vremena. Tamo imam životinje, pretežno živinu, i voćnjak. Posvetićemo se unucima, a mladi neka dalje razvijaju svoju priču. Naučili su dosta od nas, verovatno će, shodno njihovoj generaciji, uneti i neke izmene. Verujemo u njih”, izjavio je Aco.
Mara slobodno vreme najviše posvećuje unucima. Ima i sina iz prvog braka, te je ponosna baka četvoro unučadi. Obožava da kuva i, kako nam je otkrila, puno vremena provodi u kuhinji, u kojoj uživa cela njena porodica.
Očekivanja ovog para su da će sin i snaja uspešno nastaviti posao u kom su oni uživali celog svog života, te da će i oni opstati u istom, voleti ga i imati koristi od njega, a ukoliko se ugledaju na naše sagovornike, ne sumnjamo da će u tome i uspeti, što im od srca želimo.
