PRIČE IZ KOMŠILUKA: Cicin san o velikoj farmi sve bliži ostvarenju
Četrdesetčetvorogodišnja Đurđica Bursać – Cica od retkih je žena koja u današnjem modernom dobu teži potpuno drugačijem stilu života. Većina je prepoznaje iz sveta folklora, kojim se bavi preko tri decenije unazad, ali mnogi ne znaju da je ova Apatinka oduvek volela život seoskog domaćina, a naročito životinje, pa ih je tako počela gajiti već u mladosti. Tokom svih ovih godina, pod uticajem drugih, oprobala se u trgovini i knjigovodstvu, ali danas se opet vratila životinjama, te uzgaja kokoške, morke, zečeve i konje, obrađuje zemlju, ali i radi na tome da proširi svoju farmu i izuzetno je aktivna po pitanju udomljavanja napuštenih ljubimaca. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu zanimljivu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica rođena je i odrasla u Apatinu, a za detinjstvo je vezuju najlepše uspomene.
“Roditelji su u to vreme radili, gradili kuću, a ja sam uglavnom provodila vreme s babom i dedom. Stariji brat, brat od tetke i ja zajedno smo odrastali tamo, pa me je baba stalno vodala sa sobom dok je hranila životinje i radila baštu, jer su se njih dvojica najbolje slagali kad ja nisam sa njima. Tako od malena kreće moja jubav prema životinjama. Imali smo od živine maltene sve, guske, patke, ćurke, kokoške, morke, zatim svinje, koze… U peti razred sam osnovne išla kad sam počela redovno musti koze s babom ujutru i uveče i to sam obožavala da radim”, prisetila se Đurđica.
Kako saznajemo od nje, u osnovnoj školi je bila odličan đak i išla na sve moguće sekcije i sportove.
“Kao i većina dece tog uzrasta, tražila sam se, a negde sam se najviše zadržala u košarci, pa posle toga u folkloru. Folklorom zapravo počinjem da se bavim 1992. godine, kad je moj tata u Apatinu osnovao sekciju u firmi Dunav. Ja sam tada imala 12 godina, a kako nas je bilo jako puno, 1996. je osnovano Gradsko kulturno-umetničko društvo “Dunav”, sa velikim brojem sekcija, na istoj adresi gde smo i danas. Bilo je u to vreme samo u folkloru oko 250 članova, plus slikarska, vajarska, dramska i mnoge druge sekcije. To su bila prelepa druženja. Devedesetih, kad niko nigde nije išao, mi smo putovali zahvaljujući folkloru. Cela ta atmosfera u društvu uvek je bila posebna. Igra, pesma, druženje, to zajedništvo… Mi smo svi tamo svoji”, ispričala je.
Iako se te 1992. počela baviti folklorom, naša sagovornica je zapravo u tome od kad zna za sebe.
“Kod mene u kući folklor je neizbežna tema oduvek. Tata ima 75 godina, i dalje igra folklor, a mama u sedamdesetoj i dalje peva u pevačkoj grupi. I pre nego što je pokrenuta sekcija, brat i ja smo morali znati igrati”, priznala je.
Iako je želela poljoprivredu, po završetku osnovne, Bursać upisuje Srednju građevinsku školu u Apatinu, smer - tehničar finalne obrade drveta.
“Roditelji nisu bili za to da upišem Srednju poljoprivrednu školu. Maštala sam da budem veterinar jednog dana, ali oni se nisu slagali s tim. U to vreme je tako bilo. Govorili su mi da ne žele da ja kao žensko čistim štale i radim slične stvari, ali evo, danas to ipak radim”, izjavila je i dodala da u životu ipak treba pratiti svoje snove.
Prema njenim rečima, period srednje škole za nju je bio jedan od lepših, a folklor se i dalje sve vreme provlačio kroz njen život. Već tada krenula je pohađati brojne seminare i edukovati se u oblasti folklora, što je ostalo do dana današnjeg, jer je, kaže, folklor neiscrpan izvor izučavanja. Još kao srednjoškolka počela je da radi sa mlađom decom kao rukovodilac, a tokom svih ovih godina osvajali su brojne nagrade i priznanja.
“Posle srednje škole sam htela upisati poljoprivredni fakultet, ali sam se razočarala kad sam shvatila da za veterinara mogu upisati samo ako sam završila srednju poljoprivrednu ili medicinsku školu. Onda sam se okrenula životinjama. Držala sam tovne piliće na veliko, potom krenula sa svinjama. Držala krmače prasilje i prodavala prasiće. Sve sam radila sama. Od jedne krmače za dve godine napravila sam šest. U jednom ternutku imala sam ih 11. Ni jedna krmača se nije bez mog prisustva oprasila, svaka je imala svoje ime”, saznajemo od Cice, koja je u to vreme imala svega 24 godine.
Njen dan je počinjao u šest ujutru i brojne obaveze oko životinja za nju nikad nisu predstavljale opterećenje, već užitak.
“Imala sam preko 100 pataka, kokoške po 60, 70 komada. Ustajem u šest, hranim životinje, pijem kafu ispred obora i uživam gledajući ih. Iako ceo dan imaš puno posla oko svega, uveče mi nije bio nikakav problem da se doteram, našminkam, izađem sa društvom. Ljudi koji su me upoznavali u to vreme nisu verovali da se bavim time i često mi je bilo teško objasniti im koliko ja zapravo volim to da radim”, priča Đurđica.
Nakon određenog vremena, njena majka otvara prodavnicu i nagovara je da pređe raditi kod nje.
“Mama je ozbiljno počela vršiti pritisak na mene. ‘Ajde izađi iz svinjca. Imaš 24 godine, smrdiš na svinje’, između ostalog mi je govorila. Ubrzo popuštam i počinjem da radim kod nje u radnji kao trgovac, ali i nabavku. Iskreno, meni je to bilo katastrofa. Divim se sve i jednom trgovcu koji radi u prodavnici”, iskrena je Bursać, koja posle toga, sticajem okolnosti, odlazi u Valjevo, gde je provela tri godine, radeći u knjigovodstvenoj agenciji.
“Vraćam se u Apatin 2010. godine. Brat i ja smo pokušali otvoriti firmu, ali nismo uspeli dobiti start up kredit, pa smo odustali. Opet sam zaglavila u prodavnici jedno vreme, što mi nije bilo po volji, ali folklor mi je bio izduvni ventil. Godine 2013. rađam ćerku Milicu i tad mi se život menja iz korena”, priznaje Cica.
U međuvremenu, svoju kreativu stranu iskoristila je na lep način, te savladala zanat za pedikira, što i danas radi povremeno, a kako kaže, ima u planu da se usavrši u tom poslu. Ipak, pored svega, ljubav ka životinjama toliko ju je vukla, da je prosto morala da im se vrati.
“Dobila sam kuću u Kupusini od Ministarstva za brigu o selu. Imanje je ogromno. Ima pola jutra obradive zemlje i još skoro toliko dvorišta, pa to sad uređujem. Iza kuće u bašti sam posejala pola jutra krompira. Imali smo radne akcije sejanja, zagrtanja, vađenja kromira, i bukvalno smo uživali. Volim te mobe, takvu vrstu druženja, to je smisao cele te priče. Planiram tu preseliti svoje životinje koje sam u međuvremenu opet počela gajiti, a za sad su mi kod roditelja. Imam koke, morke, zečeve i dva konja. Takođe, imam lep prostor iza kuće za početnike za rekreativno jahanje”, prezadovoljna je naša sagovornica, koja se konačno vratila na ono što najviše voli, sa željom da to sad tako i ostane.
Kako saznajemo od nje, ima puno planova, ali ne žuri se nigde, te će ih, nada se, sve sprovesti u delo čim se za to stvore uslovi.
“Te domaće koke što su puštene da šetaju po dvorištu nešto je što najviše volim. Ta domaća jaja su najzdravija i trudim se da to ispromovišem, da ljudi shvate razliku između konzumnog i domaćeg jajeta. Domaću koku može svako od nas da uzgaja i uzgajali su naši pre, to nije nikakva mudrost. To mi je prioritet i verovatno ću da proširujem stado. Što se tiče konja, oni su moje omiljene životinje. Jašemo, prežemo, vozamo se u zaprezi... Deca obožavaju konje. Volela bih da jednog dana imam svoju školu jahanja. Imam zečeve, a planirala sam i koze, mleko im je izuzetno zdravo. Doduše, ubeđuju me mnogi da uzmem ovce, pa ću još razmisliti o tome”, priča Đurđica.
Naša sagovornica usklađuje majčinstvo, brigu o životinjama, baštu, pedikir, a ovih dana se, na inicijativu svoje ćerke, ponovo ozbiljnije aktivirala u folkloru.
“Ćerka me je poterala da se ponovo angažujem po pitanju folklora, jer smo joj preneli ljubav ka tome i jako voli folklor. Trenutno primamo nove članove u naše folklorne sekcije i dobrodošli su svi od 7 do 77, mada ne odbijamo ni mlađu decu. Probe se održavaju utorkom i četvrtkom od 19 sati, u ulici Marka Oreškovića, broj 44a. Ako volite igru i pesmu, druženje i dobru zabavu, uz putovanja širom Evrope, pridružite se našoj veseloj družini i postanite član našeg društva. Čekamo vas da zajedno igramo, učimo i zabavljamo se”, poručila je.
Iako je, kao i većini majki, najveći problem naše sagovornice nedostatak vremena, uspeva da se organizuje.
“Vreme organizujem u skladu sa ćerkinim potrebama, željama i, naravno, našim mogućnostima. Tako funkcionišemo. Volela bih da jednog dana imam ogromnu školu jahanja, da imam 200 kokošaka puštenih po bašti, da imam stado ovaca i još mnogo toga. Težim ostvarenju svojih snova i nadam se da će I na to doći red uskoro”, optimistična je Đurđica, koja, osim gajenja životinja, svoju ljubav ka ovim bićima iskazuje i kroz aktivno dugogodišnje zbrinjavanje napuštenih ljubimaca.
Kaže da ih je oduvek i sama udomljavala, pa i sad ima dva psa koja je udomila.
Naša sagovornica izuzetno je humana, te je sa folklorom učestvovala na velikom broju humanitarnih koncerata, a takođe je i velika podrška Udruženju dobročinitelja “Mali Princ”, sa kojim sarađuje od osnivanja, pa su tako prve radionice ovog udruženja, pre nego što su dobili svoje prostorije, na Cicinu inicijativu, održavane u prostorijama GKUD-a Dunav.
Privatno veliki optimista, uvek nasmejana, društvena, neposredna… Uživa u svakom danu, uz igru, pesmu, brigu o životinjama i mašta o velikoj farmi u svom domaćinstvu u Kupusini. Mi joj od srca želimo da ostvari svoje snove, te da se u bliskoj budućnosti ponovo sretnemo na njenoj farmi i zateknemo je srećnu sa svojom naslednicom i brojnim životinjama kojima su okružene.
