PRIČE IZ KOMŠILUKA: Dejan Krajačić - naš “doktor za rock'n'roll”
U susret velikom humanitarnom koncertu povodom 15 godina od osnivanja benda, akter naše današnje priče iz serijala je pedesetpetogodišnji Apatinac Dejan Krajačić, frontmen muzičkog sastava Krvava Meri. Ovaj svestrani gitarista, inače ortopedski hirurg po struci, od onih je ljudi koji svojim primerom pokazuje da se upornost, marljivost i istrajnost itekako isplate. U nastavku pročitajte još jednu lepu i inspirativnu priču iz komšiluka.
Naš sagovornik osnovnu školu, kao i 9. i 10. razred gimnazije završio je u Apatinu, a potom nastavio Srednju medicinsku školu u Somboru. Iako je tokom školovanja najviše afiniteta imao ka matematici i fizici, oduvek je znao da želi da bude hirurg.
“Moja profesorka fizike, Cveta, bila je jako iznenađena kad sam rekao da idem u medicinsku školu, jer je bila ubeđena da ću se opredeliti za elektrotehniku, matematiku ili fiziku. Međutim, ja sam oduvek samo želeo da budem hirurg”, priznao je Krajačić.
U to vreme, postojao je svega jedan razred u Srednjoj medicinskoj školi u Somboru, gde su bili isključivo najbolji učenici iz sve četiri opštine ZBO, pretežno Vukovci, a među njima i naš sagovornik. Odmah po završetku srednje, upisuje fakultet, a potom odlazi u vojsku.
“Tih godina je to tako bilo, po difoltu. Upišeš fakultet, zamrzneš godinu, odeš u vojsku, posle se vratiš i ideš na fakultet. U vojsci sam bio u Baru, brdska pešadija. To me je ojačalo kao muškarca. Današnji klinci to nemaju i to je šteta. Verujem da je i vojska uticala na to da dobijem snagu da završim medicinu, jer medicina nije laka. Treba učiti dan i noć, što meni kao matematičaru u glavi nije bilo ni malo jednostavno. Ipak, imao sam svoj cilj i bio sam uporan da ga ostvarim”, iskren je Dejan.
Naš sagovornik medicinu završava u Novom Sadu, u roku, sa 24 godine, a odmah potom počinje da stažira u somborskoj bolnici.
Uporedo sa ljubavlju prema medicini, Dejan je u periodu pred kraj osnovne škole zavoleo i gitaru.
“Interesantna je priča je ta da sam ja veoma kasno počeo da sviram gitaru, tek pred kraj osnovne škole. Tad počinje ekspanzija rock and roll-a, “New wave”, pa je nama klincima to bilo pravo otkriće. Otac mi nije dao da sviram, pa sam kao dete radio sa zidarima preko leta da bih kupio gitaru. Teško je bilo naučiti. Malo sviraš sam, malo ti neko stariji pokaže... U to vreme sam, tako učeći gitaru, uvek svirao na lošim instrumentima, što još više oteža vežbanje, ali sam bio u rokenrolu 100 posto i bio sam uporan”, priča Krajačić.
Kako nam je otkrio, u trećem srednje nastaje bend Aleksandrija, sa kojim su već tada imali autorske pesme i svirali na brojnim mestima u Somboru i Apatinu. Uz Aleksandriju, sa njegovim prijateljima, takođe sada doktorima, svirao je i u bendu Poslednja šansa, što isto izdvaja kao jako lepo sećanje. Uprkos ljubavi ka muzici, kad se vratio iz vojske i krenuo na fakultet, Dejan pakuje gitaru i ne vadi je narednih pet godina iz ormara, sve dok nije dao i poslednji ispit.
“Pet godina sam studirao i za svo to vreme gitaru nisam takao. Godine 1993. dajem poslednji ispit iz hirurgije, diplomiram i na nagovor prijatelja Milorada Baste, vraćam se muzici. Tada nastaje bend Mama ti salama. Pored Baste i mene, u bendu su još bili Igor Bukvić i moj kum Mihić. S tim bendom sam bukvalno živeo. Plata mi je bila tada u bolnici 5 maraka, a mi smo za veče zarađivali, recimo, svaki po 10 do 20 maraka”, saznajemo od Dejana, koji je u to vreme sa bendom svirao u brojnim klubovima u Apatinu i okolnim mestima.
U međuvremenu se oženio, a zatim i veoma brzo dobio specijalizaciju za ortopedskog hirurga. Opet ista stvar. Sa krajnjom ozbiljnošću pristupa novom životnom izazovu, gitaru ostavlja i kreće put Novog Sada i Beograda na specijalizaciju koja traje punih 5 godina.
“Starija ćerka nam se rodila istog dana kada sam upisao specijalizaciju, a mlađa kad sam završio. Jako je bilo teško u to vreme. Žena isto na specijalizaciji, malo dete, 1999. godina, bombardovanje, mi u Novom Sadu i Beogradu... Nismo imali veliku materijalnu pomoć. Bila su teška vremena, a trebalo je sve vreme narednih pet godina sedeti i učiti. Tokom svih pet godina specijalizacije, gitara je opet bila zamrznuta. Zato i nisam neki posebno dobar gitarista, jer nisam stigao da navežbam, ali volim to. Moglo bi se reći da sam prosečan gitarista”, skroman je naš sagovornik.
Dejan je imao 33 godine kada je završio specijalizaciju. Tada sa suprugom dobija i drugu ćerku i život im kreće uzlaznom putanjom.
“Kao specijalista se vraćam u bolnicu u Sombor i radim punom parom. U međuvremenu me jedan kolega poziva da napravimo bend, isto doktor. Malo sam se nećkao, ali ipak krenemo svirati hevi metal. Međutim, to nije bilo to. Želeo sam svirati rok, jer to volim, ali nisam imao s kim. Onda pomislim kako bi bilo super kad bih mogao samo Džonija svirati, jer mi je Azra ipak bila broj jedan od domaćih bendova. Setim se Igora Bukvića bubnjara, Sašu Sabo uzmemo za basistu, i ubedim ih da napravimo Tribute Azra bend. Iako su mnogi bili skeptični na početku, bilo je i ljudi koji su nas podržali, a kako ja kad nešto zamislim, ne odustajem tako lako, vrlo brzo počinjemo da vežbamo i to je trajalo oko godinu dana”, prisetio je Krajačić.
Dana 12. aprila 2009. godine Tribute Azra bend pravi svoju prvu svirku u predvorju Doma kulture, gde je u to vreme radio kafić. Iako su bili spremni svirati bez honorara, samo da se predstave publici, sa svega jednim plakatom u gradu, bez bilo kakve druge reklame, ne samo da su napunili kafić, već je veliki broj ljudi slušao svirku ispred Doma kulture, jer nije bilo mesta. Kako je ceo događaj prevazišao njihova očekivanja, tako su dobili vetar u leđa za dalje i tu počinje njihova turneja sa Azrom. Osim u Apatinu i Vojvodini, nastupali su u celoj Srbiji, u Hrvatskoj, Bosni, te tako preko pet godina intenzivno svirali gotovo svaki vikend.
“Tih godina sam zaista uživao. Imao sam potrebu da sebe iskažem i u tom svetlu, da predstavim ljudima kvalitetnu muziku. To me je ispunjavalo, ali je bilo jako teško. Petkom već 30 godina unazad radim ambulantu u Somboru, dok sam ostalim radnim danima u operacionoj sali. Dođem kući petkom, malo odmorim, pa svirka. Često sam bio dežuran nedeljom i bilo je jako naporno. A onda dolazi do zasićenja. Shvatim da je vreme da nađemo nekog drugog da peva. Odlučujem da promenim stvari, dosta više Džonija, ‘ajde sad da sviramo rock and roll, a onda kreće priča sa Krvavom Meri. U početku se menjala postavka, da bi na kraju došla sjajna Marina Kiralj da peva, a tu su, pored mene na instrumentima još i prof. Kalaba, Dušan Kljajić i Igor Bukvić. Oko pet godina unazad sviramo u tom sastavu”, ispričao je.
Zahvaljujući ovoj novoj postavci, Dejan se rasteretio. Prošle godine je čak napravio i pauzu, kada je bend radio bez njega, a sada se, evo, opet posvetio muzici, naročito zbog velikog koncerta koji pripremaju povodom 15 godina od osnivanja benda. Koncert je zakazan za 12. april, od 20 sati, na istom mestu na kom je prvi put nastupio Tribute Azra bend, ali ovaj put neće biti u holu, već u Velikoj sali Doma kulture. Od Dejana saznajemo da će koncert biti humanitarnog karaktera, ulaz besplatan, a u kutijama za donacije prikupljaće se sredstva za Udruženje dobročinitelja “Mali Princ”, koje okuplja decu sa smetnjama u razvoju.
Pored ljubavi ka hirurgiji i muzici, interesantan je podatak da naš sagovornik obožava da se bavi i stolarijom.
“Kad smo počeli da pravimo kuću, pa kako to obično biva, nailazili smo na brojne probleme s majstorima. Iako mi je žena prvobitno branila da se bavim stolarijom, jer se plašila da ću odseći sebi jedan ili više prstiju, ipak sam uspeo da je ubedim. Kupio sam sebi neke hobi mašine i onda sam počeo u slobodno vreme da pravim svašta po kući. Volim miris drveta, volim kad nešto napravim i zaista uživam u tome”, iskren je Dejan, koji je napravio napravio veliki broj različitih komada nameštaja, pojačalo i još mnogo upotrebnih predmeta u kući.
Naš sagovornik za hirurgiju kaže da je konkretna grana medicine i da u njoj uživa, te dodaje da je velika stvar kada nekom pomogneš. Za gitaru kao njegovu drugu ljubav kaže da je bukvalno deo njega i da će svirati dokle god bude mogao, dok za stolariju kaže da ga opušta i odmara, što mu je od velike važnosti, jer je zbog prirode posla konstantno pod stresom. Ističe da mu najveću podršku pruža porodica, prvenstveno supruga. Ono što smo uspeli da otkrijemo od njegovih osobina, to su strpljivost, čemu ga je verovatno posao naučio, istrajanost, što je pokazao ne samo tokom školovanja već i u mnogim drugim životnim situacijama, ali i skromnost, koje, čini nam se, ni sam nije svestan. Pa iako je na razgovor sa nama pristao prvenstveno zbog promocije benda i velikog humanitarnog koncerta koji mu predstoji, moramo priznati da nas je razoružao svojom neposrednošću, te se iskreno nadamo da nam neće zameriti što smo ga stavili u prvi plan ove priče, koja je, nesumnjivo, po mnogo čemu nadahnjujuća.
A na koncertu se svakako vidimo 12. aprila.
