PRIČE IZ KOMŠILUKA: Denijeva kreativnost ispoljena kroz tapetarski zanat i muziku
Deni Kovačević, Apatincima najprepoznatljiviji po klarinetu, vrstan je majstor tapetarskog zanata. Dve decenije unazad starom nameštaju daje novi život, a takođe i izrađuje, po željama kupaca, potpuno nove komade nameštaja. Prema njegovim rečima, i muzika i zanat kojim se bavi dozvoljavaju mu da ispolji svoju kreativnost.
“Restauraciju starog tapaciranog nameštaja i izradu novog po meri počeo sam da radim 1993. godine i to je trajalo do 97/98. kada sam se okušao u privatnom sektoru. Pošto to nije zaživelo, ponovo sam se vratio ovom zanatu i, evo, već 20 godina unazad sam u tapetariji”, rekao nam je Kovačević, a koji je sve tajne tapetarskog zanata naučio od nekada najboljeg apatinskog majstora Velbl Vilmoša, koji je među prvima šezdesetih godina imao privatnu radionicu kada je ovaj zanat u pitanju.
“U ovom poslu najviše volim kreativnost, što nije sve standardno. Uvek možeš nešto novo, bolje i lepše da napraviš”, otkriva Deni, koji najviše uživa u restauraciji i izradi stilskih garnitura.
“Najviše volim da pravim nove stvari, pored stilskih koje iziskuju tu neku umetničku stranu. Na nove stvari koje sam konstruišem uvek dodajem nešto što primetim da ne valja. Radim ih po porudžbini, sve nesvakidašnje mere i želje kupaca, da im se uklopi u prostor i ono što su zamislili”, priča naš sagovornik.
Prema Denijevim rečima, Apatinci, kao i svi drugi, gledaju da dobiju najbolje što mogu.
“Mnogo je fabričkog nameštaja koji se pravi od industrijskog materijala, a koji nisu birani. Kada se nešto izrađuje po porudžbini, stvar je drugačija, a kada je u pitanju restauracija, klijenti većinom znaju da je zdravu konstrukciju uvek isplativo očuvati.”
Naš sagovornik ističe kako je neophodno negovati stare zanate i kako mu je drago što je upravo on jedan od onih koji to čini.
“Ovaj zanat je, nažalost, na pragu izumiranja. Nekad je u Apatinu postojala škola za tapetare koja se ugasila pre 10 ili 12 godina. Nema više stručnog kadra koji bi obučio nove ljude da se bave ovim zanatom, a nema više ni tih starih majstora koji su bili voljni preneti svoje znanje. Da ne govorim o tome da mladi danas i nisu zainteresovani za teže fizičke poslove. Bilo bi lepo kad bi se više ljudi zainteresovalo za bilo koji stariji zanat, mesta ima za svakoga. Roba široke potrošnje ne traje dugo, a mi spadamo u onu grupu naroda koji nije često u prilici da kupuje novo, kao što je slučaj na Zapadu, zato i treba uzimati dobre svari koje vredi i čuvati”, objašnjava Deni Kovačević.
Našem sagovorniku ništa ne pada teško, a izduvni ventil od ponekad naporne svakodnevnice pronalazi u muzici.
“Muzika dođe kao relaksacija i unutrašnje zadovoljstvo koje sebi priuštim posle napornog rada, kako bih mogao da iznesem sve što sam nakupio”, izjavio je Kovačević.
Osim što razgali sopstvenu dušu, svirajući klarinet, Deni je razgalio i brojne druge duše, ne samo u Apatinu, već i šire, što kroz nastupe u orkestrima kulturno-umetničkih društava, što sa ekipom iz tamburaškog sastava “Dunavski biseri”. Bilo kako bilo, kreativnost koju kroz tapetarski zanat i muziku ispoljava naš sagovornik svakako je nešto što zaslužuje svoje mesto u ovonedeljnoj “Priči iz komšiluka”.
