PRIČE IZ KOMŠILUKA: Društvena odgovornost kao imperativ Zokijevog poslovanja
Tridesetšestogodišnji Zoran Rakić jedan je od onih Apatinaca koji dokazuju da deca iz malih sredina itekako izrastaju u velike, uspešne i humane ljude. Većini naših sugrađana prepoznatljiv je kao “Apatinski potrčko”, a koji u okviru svoje dostavljačke firme već devetu godinu svakodnevno, potpuno besplatno, vrši uslugu dostave lekova stanovnicima našeg grada. Gotovo da ne postoji humanitarni događaj u Apatinu u kom nije učestvovao, a društvena odgovornost ovog mladog čoveka svakako je vredna hvale. U nastavku vam donosimo još jednu toplu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Iako je osnovnu školu pohađao u Apatinu, naš sagovornik je svoje rano detinjstvo proveo u Prigrevici i mišljenja je da je upravo odrastanje na selu imalo uticaj na to kakav je čovek danas.
“U Prigrevici sam živeo do 5. razreda osnovne škole, ali sam išao u školu u Apatin sve vreme, pa je to neko moje rano detinjstvo bilo vezano za selo, što je imalo veliki uticaj na to kakav sam danas. Odrastalo se u totalno drugačijem vremenu, na prigrevačkim pašnjacima, ceo dan sa životinjama, u prirodi. Naravno, tad društvene mreže, telefoni i igrice nisu ni postojali niti su me zanimali. Držao sam golubove, pse... Baš onako jedno lepo odrastanje na selu”, ispričao je Rakić, koji se u 5. razredu preselio u Apatin, gde je i završio osnovnu školu, a uporedo i OMŠ “Stevan Hristić”, odsek harmonika.
Iako se intenzivno spremao za Srednju muzičku školu u Subotici, zbog društva je odustao i upisao gimnaziju u Apatinu. Nakon srednje škole, upisuje Pravni fakultet, a spletom okolnosti, nakon što je apsolvirao i radio u medijima, odlučuje da postane sam svoj gazda i tada nastaje “Apatinski potrčko”.
“Apatinski potrčko ušao je u devetu godinu postojanja. Nastao je sasvim slučajno. Moj prijatelj Nikola Radaković, sa kojim sam počeo da radim, i ja vratili smo se iz Novog Sada sa fakulteta i uvek smo maštali kako ćemo da stvorimo nekad nešto. Naravno, nismo imali novca, kao i većina u tim godinama. Naši roditelji nisu bili oduševljeni time. Želeli su da se posvetimo školi i onome za šta smo se školovali. Igrom slučaja, moj školski drug, a Nikolin rođeni brat, radio je nekoliko sezona na kruzeru i kad se vratio sa treće sezone kritikovao nas je zašto već nismo počeli nešto raditi i pitao je šta nam je problem. Kad smo rekli da želimo da počnemo raditi dostavu hrane, kao i drugih potrepština, ali eto nemamo novca da kupimo automobil, pitao nas je koliko košta jedan jugo, izvadio nam novac iz novčanika i nakon toga počinje naša avantura. Uložili smo još u letke, napravili neki koncept i krenuli”, prisetio se naš sagovornik i dodao da je od prvog dana za njih to bio najvažniji posao na svetu, a tako je i dan danas, te ne čudi zašto su i opstali tako dugo.
Osim za sebe, kao društveno odgovorni mladi ljudi, Zoran i Nikola želeli su da urade i nešto korisno za svoje sugrađane. S tim u vezi, čim je nastao “Apatinski potrčko”, doneli su odluku da dostavu lekova neće naplaćivati, te tako do dana današnjeg, devet godina unazad, svakodevno, po nekoliko puta odlaze u apoteku i besplatno dostavljaju lekove.
“Ukoliko nas neko pozove, mi odemo u apoteku, kupimo lek, donesemo mu na kućnu adresu i dostava je potpuno besplatna. Od prvog dana vršimo besplatnu dostavu lekova i dokle god radimo, to će biti tako. Većinom ovu uslugu koriste stari i nemoćni, ali iskoristio bih priliku da kažem ljudima da nema veze da li je neko mlad ili star. Ako mu treba lek, treba mu lek, i besplatno ga dostavljamo svim generacijama”, poručio je Rakić.
Prema njegovim rečima, iako je bilo izazova, nisu posustajali.
“Prvi dan smo imali jednu dostavu, a već posle par meseci, ljudi su stekli poverenje u nas i mi smo bili zadovoljni. Sećam se da je na kraju prvog meseca Nikoli i meni svakom ostalo po 2.500 dinara, nakon što smo platili gorivo i ostale troškove. To je bilo najslađih 2.500 koje sam u životu zaradio. Već posle prva tri meseca imali smo udes, ostali bez prevoznog sredstva, vozili biciklom i motorom, posao je opao, ali nismo odustajali. Radili smo celo leto, svaki dinar ostavljali sa strane, te uz dodatnu pomoć prijatelja i roditelja kupili neki drugi skroman auto i od tog momenta sve kreće na bolje”, priča naš sagovornik.
U međuvremenu su registrovali firmu, počeli da sklapaju ugovore sa nekim pravnim licima, pa je cela priča od dečačke igrarije izrasla u ozbiljan posao za obojicu.
Ono na šta je Zoran naročito ponosan je činjenica da se njihov posao prvenstveno zasniva na poverenju.
“Imamo brojne situacije gde nam ljudi daju svoju karticu sa pinom i mi im podižemo novac, te smo im praktično postali članovi familije. To su najlepše stvari ovog posla”, iskren je naš sagovornik.
Godine 2019. Apatinski potrčko je dobio i najprestižnije opštinsko priznanje, Oktobarsku nagradu za najveći doprinos u oblasti humanitarnog i socijalnog rada.
Osim Apatinskog potrčka, nakon što su se vratili sa fakulteta, Zoran i Nikola imali su još jednu lepu ideju koju su sproveli u delo. Kako su obojica voleli sport, pokrenuli su građansku inicijativu “Dobro jutro, Apatine”, u okviru koje su organizovali besplatne rekreativne treninge sredom i subotom. U početku ih je bilo desetak, ali je broj u međuvremenu porastao na 30 i to je trajalo nekoliko godina. Većina ljudi koji su bili deo te priče počeli su ozbiljnije da se bave sportom, pa je iz te inicijative nastalo dosta maratonaca i polumaratonaca. Svi oni se bave različitim profesijama i svi su humanitarci, te je inicijativa “Dobro jutro, Apatine”, iako formalno više ne postoji, nastavila da živi kroz ljude koji su bili deo iste.
Kada je društvena odgovornost u pitanju, naš sagovornik je rekao sledeće:
“Svako od nas ima društvenu odgovornost. Neko će pomoći finansijski, neko će pomoći dobrom idejom, neko da podrži tu ideju, ali svako od nas je kadar i može da da svoj doprinos za opšte dobro, jer na kraju krajeva, ako nam svima nije dobro i ako ne radimo na tome da nam svima bude dobro, džaba je što je tebi kao pojedincu dobro.”
Kada je sport u pitanju, Rakić to više ne smatra svojim hobijem, već stilom života.
“Krenuo sam sa rukometom, pa sam prešao na borilačke veštine. Trenirao sam kik boks i ceo fakultet brazilsku džiudžicu, a godinama unazad rekreativno trčim”, saznajemo od Zorana, koji smatra da je sport imao značajan uticaj na njegov život i samopouzdanje.
Upravo i u sportu, Zoran je često iznova pokazivao svoju humanu stranu, učestvujući u brojnim humanitarnim sportskim turnirima, a kada je trčanje u pitanju, zadao je sebi cilj, da istrči maraton, 42 km, što je i uradio i što je kruna njegovog rekreativnog bavljenja sportom.
“Trčao sam 4 sata i 20 minuta u Beogradu po suncu, ali to su stvari gde čovek jača svoj karakter. Način na koji se čovek sprema za maraton, na isti način funkcioniše sve u životu. Moraš da kreneš od prvog kilometra i svaki naredni, do 42. moraš da istrčiš, ni jedan ne možeš da preskočiš i prosto kad ideš tako korak po korak, na kraju dođeš do cilja”, rekao je.
Naš sagovornik je mišljenja da, osim zdrave porodice koja snosi najveći udeo u tome u kakvog će čoveka neko odrasti, podjednaku težinu ima i društvo oko nas.
“Imao sam sve što je detetu potrebno za jedno zdravo odrastanje, oca i majku koji su se voleli i vole se, kao momak i devojka su ceo život, i negde sam ja ovakav kakav sam, da kažem, plod te njihove ljubavi. Takođe, imao sam tu sreću da imam sjajne prijatelje, društvo od nas 15 momaka koji se družimo od osnovne škole i dan danas smo zajedno. Ni jedan od nas ne puši cigarete, npr. što je danas retkost. Sve nas je spojila ljubav ka sportu i ka nekom zdravom druženju. Kada si okružen sa dobrim ljudima, koji imaju zdravo razmišljanje, prosto oni zrače tim uticajem i na druge, a to i jeste suština, da guramo jedni druge da budemo bolji”, smatra Rakić.
Naš sagovornik obožava i životinje. Ima čak 4 psa, a sa svojim prijateljem Strahinjom brinuo je mesecima o jednom psu koji je živeo na ulici, Kosti, kome su čak, s ciljem da ga neko primeti i udomi, napravili profil na društvenim mrežama “Kostine avanture”, što je naišlo na velike simpatije ljudi iz Apatina i okoline, da bi ga na kraju jedna gospođa udomila, pa Kosta danas ima svoj dom i ljubav.
Naš sagovornik relativno se skoro i oženio, za šta kaže da mu je jedna od najboljih odluka u životu. Privatno voli da peca, da šeta sa psom, voli prirodu, druženje, sport mu je svakodnevnica, a sebe skromno naziva sveznajućom neznalicom, jer ga mnogo toga interesuje. Mi u svakom slučaju mislimo da je ovaj mlad čovek mnogo više od sveznajuće neznalice i nadamo se da će njegova priča biti primer i inspiracija drugim mladim ljudima.
