PRIČE IZ KOMŠILUKA: Društvena odgovornost kao neizostavni deo Mirićeve životne ideologije
Priča četrdesetsedmogodišnjeg Slobodana Mirića inspirativna je u svakom smislu. Ovaj kreativni i svestrani Apatinac, osim agencijom za izradu veb sajtova, godinama unazad bavi se edukacijom u IT sektoru, te je tako pomogao u učenju programiranja hiljadama ljudi na prostoru EX YU. Pored navedenog, kroz udruženje koje je osnovao, kontinuirano radi na brizi za mlade, za siromašne, ali i na edukaciji za ugrožene tj. one koji ne mogu sebi da priušte prekvalifikaciju u IT i kreativnu industriju. Sve ovo samo je delić njegovih angažovanja, te ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i nadahnjujuću priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik završio je osnovnu i srednju školu u Apatinu, a po završetku gimnazije, upisuje Višu poslovnu školu u Novom Sadu.
“Odlazak na studije nije podrazumevao konačno preseljenje u Novi Sad. Okolnosti života su me prosto zadržale tamo, posao, muzika i osnivanjeporodice. Ipak, uvek ću se osećati Apatincem, jer vreme odrastanja u kome se čovek formira je zauvek deo njega i da odem na kraj sveta, taj deo života u kome se postaje čovek je notuđiv deo ličnosti”, smatra Slobodan, za kog je detinjstvo u Apatinu krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ako izuzme kasnije ratove i druge probleme koji se kao posledica i danas osećaju, bilo je kao bajka.
“Apatin tih godina, pre dolaska opšte globalizacije iz trenutno aktuelnog ugla mi izgleda kao da je grad iz neke lepe serije u kome žive savršeno srećni ljudi u sredini kao sa slike nekog velikog slikara, npr. meni najvećeg slikara naše opštine Milorada Dželetovića, čiju sliku zavejanog sonćanskog atara držim u dnevnoj sobi i često uđem u “njen” svet…“
Kako nam je otkrio, njegove najveće dve ljubavi tokom školovanja bile su slikarstvo i muzika.
“Kao osnovnoškolac, moj drug Joco Kaurin i ja smo bili jedina dva polaznika likovne sekcije kod nastavnice Tatjane Buile koja je došla iz Beograda i predavala likovno. Iako sam stalno nešto crtao, sve je ostalo na tome, a mnogo kasnije će ta ljubav da zasija punim potencijalom. Pored slikarstva, muzika mi je zapravo najveća ljubav, a kojom sam se ozbiljnije kasnije bavio kroz grupu Šinobusi. Ovaj muzički sastav je nastao kao akustični trojac u kome su učestvovali moj kum Milan Korać, ĐorđeAdžaip, naš “komšija” iz Novog Sada, i ja. Posle se pridužio deo družine iz Apatina i Novog Sada i dobila se jedna super vojvođanska bluz banda. Sa Šinobusima sam snimio prvi album “Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama”, a posle toga sam prestao da sviram u bendu. I bio je to lep period života, kada smo stvarali bend, kada nam je to značilo da izbacimo sav taj blus iz sebe i podelimo ga sa drugima. Nego sam ja opčinjen zapravo bluzom i muzikom uopšte, a samo nastupanje mi stvara izvesnu nelagodu, pa na kraju nisam mogao da izdržim taj deo priče i povukao sam se u “ilegalu”. Sad već nekoliko godina sviram sam sebi ukulele. Opet mali instrument, kao i usna harmonika, izgleda da ne mogu normlano”, iskren je Mirić.
Osim slikarstva i muzike, naš sagovornik se tokom detinjstva i srednjoškolskih dana bavio dugo rukometom, potom fudbalom, ali je, kako kaže, najozbiljnije i najposvećenije trenirao aikido. Pored sporta, u srednjoj školi se zapravo najviše interesovao za filozofiju, ali je upisao Višu poslovnu školu.
“Studije filozofije sam “promašio” jer sam prosto u to vreme, kada se studije upisuju, bio neodlučan i ne znam kako upisao Višu poslovnu, koju sam napustio jer nisam tada shvatao “značaj” ekonimije i razmišljao sam samo o pitanjima koja “muče” mlade. Osećao sam žeđ za nekim “višim” znanjem, a to su pitanja koja se tiču našeg postanja, života i smrti, zapravo pitanja na koja nema egzaktnih odgovora. Nešto kasnije kada sam već imao porodicu, suprugu i ćerkicu, upisao sam Bogoslovski fakultet u Beogradu i tamo naišao na jedan mnogo “naučniji” pristup Bogu koji me nije mnogo obuzeo, već me više zainteresovala “praktična” teologija i zapravo me više fascinirao život velikih svetitelja i taj “isihastički” pristup potpunog predavanja Bogu. Ali kako sam već imao porodicu i odlazak u manstir nije bio opcija, morao sam da nađem drugi put, jer potencijalni posao nastavnika veronauke ili sveštenički poziv nisu bili za mene, tj. ja za njih”, smatra Mirić.
Tada odlučuje da se ipak vrati onome što zna da radi, a to je da bude kreativan, te se tako bavio ikonopisom, imao u Novom Sadu prodavnicu za hobby i slikarski materijal pod nazivom “Hobby dućan”, jedno vreme je držao radio stanicu, radio je restauraciju nameštaja i izrađivao razne druge stvari, tipa stalke za cveće, tacne i slične upotrebne predmete… Ipak, nije se pronašao u svemu ovome, a onda se sudbonosne stvari dešavaju dok je služio vojsku.
“Kako sam u vojsci naučio slepo kucanje i bio dosta dobar u tome, dobio sam i praktičnih 10 dana odsustva u tom smislu. Taj “skill” mi je odlučio sudbinu... Shvatio sam da neću biti neko ko u slikarskoj kecelji “moluje” slikarska platna, pa mi je palo pamet da je programiranje akcija u kojoj, kucajući po tastaturi, mogu da dobijem interaktivne slike. Odlučio sam da naučim taj posao i to je otišlo u neslućene prostore. Sad deceniju posle toga, pored “korice” hleba koju zarađujem kuckanjem po tastaturi, potpuno sam se pronašao u tome, našao sam u tome strast i polet. Nije to samo posao radi posla, od čega sam maksimalno bežao, već nešto što je svakodnevna inspiracija. Pored osnivanja agencije Websites Workshop koja je inicijalno bila namenjena izradi veb sajtova, sve je to dobilo svoj konačan okvir u prostoru edukacije gde sam u proteklih 5 ili 6 godina pomogao u učenju programiranja hiljadama ljudi na prostorima EX YU i ta priča je nešto što nisam nikada planirao i to sam zapravo ja, neko ko je uvek voleo da ekperimentišei da otvara nove horizonte”, ponosan je naš sagovornik.
Kako nam je otkrio, pored navedenog, bavi se i marketingom, ali ono na šta je najviše ponosan je društveno korisni rad.
“Pored posla postoji i deo mene koji voli da daje zajednici i da nisu sve aktivnosti usmerene ka sticanju novca. Zapravo me grozi takva životna ideologija. Kako sam sarađivao sa nekoliko udruženja, kao što je i novosadska ženska inicijativa gde je počela i moja ljubav ka predavanju i edukaciji, gde sam se okušao u tome, tako su stvari nadalje nekako počele da se odvijaju prirodnim tokom. Ovo iskustvo za mene je zapravo bila inicijalna kapisla za osnivanje udruženja pod imenom Resursni centar za marginalizovane grupe, koje kao cilj ima tri pravca: brigu za mlade, brigu za siromašne i edukaciju za ugrožene tj. one koji ne mogu da si priušte, pre svega pomoć u prekvalifikaciju u IT i kreativnu industriju. O udruženju će se tek “čuti” jer upravo ovih dana realizujemo nekoliko super projekata koji će biti korisini široj društvenoj zajednici”, najavio je Slobodan.
Naš sagovornik pomagao je nekoliko godina u tehničkom smislu organizaciji iz Vaknuvera u Kanadi, a koje se bavi skupljanjem viškova hrane iz velikih lanaca marketa i deljenjem iste imigrantskim porodicama u Vankuveru. Kaže da je pokušao to i kod nas, ali nije bilo vreme, pa je cela priča ostala kao jedna od stvari koju želi da dovrši, u smislu stvaranja socijalno odgovornog preduzeća koje će zaposliti nekoliko ljudi.
Mirić otkriva da su mu najveća podrška supruga, ćerka i sin, te naglašava da mu je najveći uspeh u životu upravo to što je iz svojih zamišljenih ekscentričnih vizija zapravo uspeo da se vrati na stazu običnosti i da uživa dok sa ćerkom priča o literaturi, sa sinom igra basket, a sa suprugom uživa u svakodnevici i zajedničkim odlascima u Apatin kod njegovih i u Bečej kod njenih.
IT komuna kao projekat razvoja IT I kretavine zajednice mu je, pored sviranja ukulelea, postao hobi.
“Kada sam umoran i treba mi relaksacija, sviram, a kada želim akciju, onda pravim razne radionice na temu IT-ja. Volim da pomažem ljudima da se pronađu u tom prostoru i da ih ohrabrim da mogu da uspeju u svojim cijlevima, ako su dovoljno uporni. IT komuna je faktički nastala kao ideja na jednoj radionici i ja sam poželeo da krene prva aktivnost baš u Apatinu i tu sam kod gazda Aćima napravio prvi događaj. To je bio webcamp gde smo na radionici napravili sajt Seoskog domaćinstva Nedođija. Naš Apatinac Branko Repac (WP Branja) je napravio logo i krenuli smo tada sa akcijama komune. Prethodnica IT komune je bilo pokretanje WordPress meeetupa u Apatinu kao jednom od 20 gradova u Srbiji koji imaju takve događaje. Uz pomoć mog brata Gorana sam pokrenuo tu stvar u oktobru 2021. a u maju 2023. je Apatin dospeo na svetsku mapu WordPressa, pa pored Beograda i Niša postao treći grad u Srbiji koji je ugostio WordPress zajednicu.”
Još jedna od preokupacija mu je i Websites Workshop podcast, koji treba da dobije novo inovativno ruho, da ga snimaju uživo sa publikom i da drugima dele inspirativne i korisne priče. Trenutno imaju samo online varijantu, ali najavljuje da će uskoro biti i hibridna varijanta gde će imati i publiku, a i live stream za one koji su daleko.
Želja mu je i da završi knjigu radnog naziva “Praktični veb dizajn i development”, što je posledica njegove strasti ka istraživanjem i uopšte potragom za što boljim načinima edukacije. Kako je najavio, knjiga će imati i svoje prateće video lekcije, a kada su dalji ciljevi u pitanju, rekao je sledeće:
“Na kraju, jedan od ciljeva u životu je da budem poslovno i u svakom smislu što bliži Apatinu, da često dolazim. Snajka Svetlana je uradila puno da posle smrti moje majke Snežane Apatin ne bude mesto tuge već mesto sreće, gde srećem oca Miću i brata Gorana, mnogobrojne prijatelje i jedva čekam prvu priliku da odem sa sinom i bratom na pecanje negde na čardu Štuku, Lovrin liman, pesak na Velikom limanu ili bilo kom delu najlepšeg “parčeta” Dunava”, iskren je Slobodan.
Mi mu od srca želimo da to tako i bude, te da kao takav i dalje bude primer i inspiracija drugima.
