PRIČE IZ KOMŠILUKA: Eva Antalovič, profesorka klavira kod koje se traži mesto više
Svilojevčanka udata u Kupusini, pedesetdevetogodišnja nastavnica klavira U OMŠ “Stevan Hristić” Apatin, gotovo četiri decenije unazad jedna je od traženijih profesorki. Strpljiva, ali i pomalo stroga, svojom predanošću i radom brojnu decu je izvela na put uspešne muzičke karijere. Njeni đaci prvenstveno su se isticali po velikom broju nagada koje su donosili u Apatin, kako sa republičkih, tako i sa međunarodnih takmičenja, a sa Evom su ih tokom svih ovih godina osvojili preko stotinu.
Kako saznajemo od naše sagovornice, muziku je zavolela od malih nogu, zahvaljujući svom ujaku.
“Odrasla sam uz roditelje koji su bili prosvetni radnici, kao i moj pokojni ujak, čuveni Đurika Told, koji je radio u staroj muzičkoj školi u Apatinu. On je vodio orkestar, svirao sve instrumente i bio pravi muzičar. Zapravo je najviše on i uticao na to da se sestra i ja opredelimo za muziku”, započela je svoju priču Eva, koja je, zajedno sa svojom sestrom bliznakinjom Žužanom, upisala muzičku školu u Apatinu kada su bile drugi razred osnovne škole.
“Putovali smo autobusom iz Svilojeva u muzičku školu u Apatin. Tu su živeli baka, deda i ujak, pa nam je to bila olakšavajuća okolnost, jer smo dolazile u dva popodne i ostajale do uveče. Zavolela sam svirati, a časove je držala naša pokojna nastavnica Gitika, kako smo je od milja zvali, iako joj je ime bilo Margita. Sadašnja Građanska kuća Margita, koju je porodica Maleš sačuvala upravo onakvom kakva je bila nekad je kuća u kojoj je naša Gitika živela, pa smo često išle i kod nje kući na privatne časove. Obožavale smo tamo odlaziti, a ona je bila predivna u svakom smislu”, prisetila se naša sagovornica.
Prema njenim rečima, iako je sestra Žužana u to vreme više bila opredeljena za klavir, po završetku niže muzičke ipak su obe upisale srednju muzičku školu u Subotici.
“Imale smo svega 14 godina. Bilo je teško tako rano se odvojiti od roditelja, ali jedna smo drugoj bile velika podrška. U to vreme se jako malo studenata primalo na akademiju i želele smo da budemo blizu po završetku srednje škole, ali sticajem okolnosti, Žužana je upisala akademiju u Sarajevu, a ja u Zagrebu”, ispričala je.
Eva je 1986. godine diplomirala, a da ni jedan ispit nije pala. Iste godine se udaje i počinje raditi.
“Muzička škola se 1985. godine već preselila na mesto gde je sad, pa sam eto tu na istom mestu punih 37 godina. Kad sam počela raditi, pomalo sam se plašila, ali tada je još uvek u školi radila moja nastavnica Margita, koja mi je puno pomogla. Teorija nikad nije dovoljna u radu s decom. Najviše se zapravo uči kroz praksu, od kolega, ali ponajviše od samih učenika”, smatra Eva i dodaje:
“U Početku svog rada bila sam jako stroga. Kad završiš fakultet, mlad si, nemaš iskustva u radu sa decom i misliš da svi moraju biti perfektni. To nije dobro i posle sam se trudila da to ublažim kod sebe. Ali bilo je to negde i dobro, jer je mnogo dece iz mojih i sestrinih ruku otišlo dalje da se bavi muzikom i završilo akademije. I danas sam pomalo stroga, ali trudim se i da budem strpljiva, da deci lepim rečima sve objasnim, da probamo po deset puta ako treba”, ispričala je naša sagovornica, koja je sa svojom decom iz godine u godinu konstantno osvajala neka od prva tri mesta na brojnim festivalima i takmičenjima.
Kako nam je otkrila, uspesi njenih đaka zapravo su joj najveći motiv, a kada se opredele za muziku kao svoj životni poziv, za nju nema veće sreće.
“Najponosnija sam, moram priznati, na svog učenika Uglješu Brkljača. Sa njim sam radila 11 godina. On je završio akademiju i sad je asistent na fakultetu. Predavala sam mu i u osnovnoj i u srednjoj školi. S obzirom na to da je on slep, bio je veliki izazov raditi sa njim, ali njegov talenat, upornost i posvećenost umnogome su olakšavali moj rad. Tu je naravno i moja učenica Jelena Bogović, sada moja koleginica, jedan od najboljih radnika ovde. Takođe i Filip Čapo, on radi u Somboru u srednjoj muzičkoj školi, potom Maja Desnica koja radi u Sloveniji, Izabela Gužvanj u Bečeju, Dajana Preradović sad je na fakultetu u Beogradu, na muzikologiji, Miloš Bačić koji sad ide u Grac i mnogi drugi”, ponosna je Eva, koja kaže i sad ima fantastične učenike.
Ova profesorka klavira ima u proseku petnaestak učenika u generaciji. Radi u Apatinu i u isturenom odeljenju u Kupusini. Kod nje se uvek traži mesto više, pa nekad taj broj ide i iznad norme. Tajna uspeha, prema njenim rečima, leži u sledećem:
“Da bi bili dobri, učenici moraju redovno vežbati i, i naravno, trebalo bi da imaju instrument. Danas je to mnogo lakše, jer se po relativno povoljnim cenama mogu nabaviti električni klaviri, ili iznajmiti. Ima i dece koja nemaju talenta, ali i njih učim, ukoliko to žele, važno mi je da hoće. Svako dete ima svoje granice. Lenji neće naučiti, bez obzira na talenat, ali generalno, u muzičku školu se uglavnom upisuju dobra deca, što je za nas olakšavajuća okolnost”, iskrena je naša sagovornica.
Iako radi gotovo četiri decenije i nije joj ostalo puno do penzije, što se nje tiče, nije se umorila, već naprotiv, volela bi da ostane što duže da radi sa decom.
Privatno, Eva je ponosna majka jednog sina, supruga, energična žena koja voli život, putovanja, filmove i serije. Obožava cveće, naročito orhideje, i najviše se opušta u svojoj bašti. Priznaje da je perfekcionista u svemu, ali biće da je upravo ta njena osobina doprinela brojnim uspesima njenih đaka. Planira što više putovati kada ode u penziju, što joj od srca želimo, a do tada, neka u čudesan svet muzike krene bar još nekoliko učenika iz njene klase.
