PRIČE IZ KOMŠILUKA: Helena Polić, slikarka inspirisana ravnicom, Vojvodinom i Apatinom
Priča šezdesetosmogodišnje avanturistkinje iz Sarajeva primer je kako žena i u poznim godinama može da živi punim plućima, radeći stvari u kojima uživa i krojeći život baš po svojoj meri. Helena Polić, diplomirani mašinski inženjer u penziji, slikarka i aktivistkinja, promenila je svoj život iz korena, te je iz rodnog Sarajeva upravo u našem gradu pronašla svoj novi dom. U ravnicu, koja joj je velika inspiracija za slikanje, zaljubila se na prvi pogled. Posle svega godinu dana života u Apatinu, već je postala aktivistkinja nekoliko loklanih udruženja, a ovih dana je u galeriji Meander aktuelna postavka njenih slika, posvećena Apatinu i okolini. U nastavku vam donosimo još jednu lepu i interesantnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica rođena je u Sarajevu, gde je završila osnovnu i srednju školu, ali i fakultet. Radila je u struci u nekoliko kompanija, jedno vreme bila u izbeglištvu u Nemačkoj, a gotovo tokom celog svog života bavila se i slikanjem. U Apatin je došla sasvim slučajno i tu rešila da ostane.
“Nikad u porodici nismo imali nekoga na selu i onda sam rešila da odem malo turistički u selo. Čula sam pesme o selima i salašima na severu Bačke, a pošto svi idu na more na godišnji, što sam već izgustirala, rešim se da idem na selo. Jedan kolega mi predloži da, ako imam nameru obilaziti salaše, da sednem u auto, spakujem bicikl i odem u Sombor. Bicikl nisam ponela, ali sam ga brzo kupila na pijaci. Iz Sombora sam imala nameru svaki dan ići na neki salaš, što će mi biti inspiracija za slikanje, živela sam tamo neko vreme, ali mi se sticajem okolnosti ukaže lepa prilika za kupovinu stana u Apatinu. Iako sam ceo život živela u Sarajevu, svidela mi se ravnica, pa sam pomislila, što sad ne bih živela malo ovde u ravnici, da poravnim. I odlučim ostati u Apatinu”, ispričala je naša sagovornica.
Prema njenim rečima, svi u familiji bili su šokirani njenom odlukom da promeni život iz korena, te krene u avanturu na pragu osme decenije.
“Mislim da je to pozitivno, u ovim godinama se odlučiti na tako nešto. Ima puno mlađih od mene koji uveliko kukaju, pa neka im ovo bude primer da se do kraja života može živeti lepo i pozitivno, baš onako kako vam se hoće”, poručila je.
Kada je Apatin u pitanju, Helena ga i dalje istražuje, ali priznaje da je nebo nad našim gradom najlepše.
“Veoma mi se dopada Apatin. Toliko toga ima da ponudi, prvenstveno u turističkom smislu. Ono što ja primetim, možda ljudi koji ovde žive ne primećuju da je interesantno i važno kao što je meni bilo važno, počev od marine, preko crne bogorodice, čaplje, velike otvorene izložbe skulptura, prirodnog bogatstva kojim ste okruženi... Puno interesantnih stvari ima vezano za Apatin”, smatra Polić, koja je čak, želeći što bolje da upozna grad, na fejsbuku otvorila stranicu, tačnije grupu naziva Apatin volim, gde ljudi postavljaju neke fotografije, priloge, komentarišu, a prema njenim rečima, u grupi je mnogo toga saznala o našem gradu.
S obzirom na to da je oduvek bila aktivistkinja, čak i punih sedam godina predsednica jednog ekološkog udruženja u Sarajevu, u Apatinu se odmah učlanila u neka udruženja.
“Prvo sam se uključila u Apatinske vredne ruke, pa sam malo istraživala i druga udruženja, ali trenutno sam najaktivnija u Udruženju ljubitelja prirode Franc Špajzer, koje ima taj zadatak i misiju da formira botaničku baštu. Tu sam aktivna koliko mogu, da nešto uradim umetnički, čak i na radnim akcijama, što me zaista ispunjava”, iskrena je naša sagovornica.
Kada je slikanje u pitanju, Helena mu je posvetila gotovo ceo svoj život.
“Od malena volim slikarstvo. Tata je pravio platna, okvirove, podržavao me. Moj talenat za umetnost bio je prepoznat u školi, ali onda kad je bilo vreme da se ide u srednju školu, iako sam želela da idem u umetničku, roditelji se nisu slagali. Rekli su mi da se umetnošću mogu baviti uvek paralelno. Bili su mudri i rekli mi, dobro, ići ćeš u umetničku, na akademiju, ali ‘ajde ti prvo u gimnaziju, jer da budeš umetnik, a nepismen, nema smisla. Hajde da stekneš prvo kvalitetno opšte obrazovanje. I ja ih poslušam. U gimnaziji sam nekako odustala od akademije, to se u meni stišalo, pa sam po završetku fakulteta dobila zvanje diplomiranog mašinskog inžinjera. Ipak, od slikanja nikad nisam odustala. Jedno vreme sam prodavala slike, dopunjavala budžet, čak i živela od toga”, ispričala je.
Kako saznajemo od nje, prodaja je počela u Nemačkoj, u izbeglištvu.
“Kad sam bila u Nemačkoj u izbeglištvu, nisu davali da se radi tamo. Imali smo socijalnu pomoć, a ja u punoj radnoj snazi. Počnem da slikam. Odlazila sam na neke radionice sa decom i predavačica se oduševi, pa mi organizuje izložbu. To je bila moja prva izložba. Nakon toga sam imala još jednu, a onda su oni to počeli da kupuju ko ludi. Tamo sam takođe nešto od lokalnih motiva radila, ljudi izgleda vole lokalne motive. Ustvari, to su komercijalne stvari i dosta se zaradilo zahvaljujući tome. Međutim, muž mi se razboleo, sve sam prekinula i vratili smo se iz Nemačke”, prisetila se Polić, koja je i po povratku u Sraajevo nastavila da slika i prodaje svoja dela.
I u rodnom Sarajevu, a takođe i u Mostaru, Ilidži i Jahorini, imala je samostalne izložbe, njih ukupno sedam, a kako nam j otkrila, kolektivne izložbe i kolonije nije brojala, kao ni brojne umetničke manifestacije koje je podržavala svojim učešćem.
Iako više nije želela da organizuje samostalne izložbe, pošto ih smatra velikom obavezom i odgovornošću, nagrada koju je osvojila u Apatinu na tradicionalnog izložbi likovnih stvaralaca sa teritorije naše opštine, upriličenoj povodom Dana oslobođenja, naterala ju je da promeni svoju odluku.
“Iznenadila sam se kad sam dobila nagradu u Apatinu. Ja sam se tek bila doselila. Nisam čak bila sigurna mogu li učestvovati, ali po propozicijama sam mogla. Rešim da odnesem njivu kod Prigrevice koju sam slikala, a kad sam došla na otvaranje i čula svoje ime, baš sam bila iznenađena. Posebno me je iznenadilo kad sam čula da je nagrada samostalna izložba, a taman sam mislila da ih više neću imati. Ipak, bilo mi je drago, pa sam se osetila odgovornom da napravim jednu interesantnu izložbu. Inače su mi važni manji formati, ali za potrebe ove izložbe sam napravila i veće formate. Mnogo stvari mi je bilo interesantno, a što sam prenela na svoja platna, Grožđebal u Sonti, gde sam videla predivne bogate šokačke nošnje, pauna, što mi je isto asocijacija na salaše i Vojvodinu. Na grupi Apatin volim jedna žena je postavila fotografiju kupusinske mlade, pa sam i to naslikala, tu su vojvođanske kuće, njive, čaplja Anja, predivan zalazak na Dunavu, apatinski rit, Vagoni zimi, botanička bašta, Arka, najviše ono što bi jedan turista voleo da vidi, neka naselja apatinska, lepe kuće... Bila sam vredna za tu izložbu, a u okviru postavke imam i jednu malu kolekciju vezanu za Sombor”, ispričala je Helena, čija se izložba, naziva “Od Sarajeva do Apatina”,u galeriji Meander može pogledati do 15. avgusta.
Kada su planovi u pitanju, naša sagovornica kaže da želi da ostane u Apatinu.
“Naravno da ću odlaziti i putovati, ali sada sam Apatinka i mesto boravišta mi je ovde. Pitali su me da li želim da imam status izbeglice, što sam odbila. Ja sam jednom bila izbeglica i ne želim to više da budem, iako ima i nekih privilegija, koje, nažalost, neki i zloupotrebljavaju. Sarajevo i dalje volim, naravno, i svakom bih preporučila da ode, ali dosta sam živela tamo, sada sam definitivno rešila da promenim”, izjavila je.
Po prirodi radoznala i komunikativna, za sebe kaže da je pomalo i komplikovana. Kada ne slika i ne istražuje, voli šetati i provoditi vreme u prirodi. U svakom slučaju, ova zanimljiva žena na neki način je obogatila naš grad, te joj od srca želimo da još dugo ostane u njemu.
