PRIČE IZ KOMŠILUKA: Humana misija Apatinke Aleksandre Marić
Tridesetdevetogodišnja Aleksandra Marić, policijski službenik u Upravi granične policije, ponosna je majka troje dece, devojčica Maše i Nađe, te dečaka Veljka kojem je dijagnostikovan autizam i epilepsija. Ova Apatinka dugogodišnji je član Udruženja za podršku osobama sa autizmom „Maslačak“ iz Sombora, osnivač i predsednik Udruženja dobročinitelja „Mali Princ“ iz Apatina, a koja je, zahvaljujući svojoj posvećenosti deci sa poteškoćama u razvoju, ali i humanosti, nosilac laskave titule Heroja godine 2022. na državnom nivou i prestižne Oktobarske nagrade u oblasti humanitarnog rada godinu dana potom. Ma koliko joj je život doneo iskušenja i zadataka, Aleksandra je uvek nasmejana, spremna da pomogne, sasluša, ohrabri… U nastavku ne propustite pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica rođena u Apatinu. Detinjstvo je provela u velikoj porodici, uz oca, majku, dva brata i sestru, a kako nam je otkrila, pamti ga samo po lepom.
“Odrastanje u Apatinu bilo je lepo i bezbrižno. Stalno smo bili napolju i družili se. Zahvaljujući roditeljima, braća, sestra i ja oduvek smo bili vezani jedni za druge, što mi je usadilo neke zdrave porodične vrednosti, na čemu sam im beskrajno zahvalna”, iskrena je Aleksandra, koja je osnovnu školu završila u Apatinu kao Vukovac, ali je, kaže šeretski, već u srednjoj školi postala “baraba”.
“U gimnaziji sam bila solidan đak, ali se u meni probudila neka buntovnička priroda, kao i kod većine tinejdžera, pa nisam toliko marila za odličnim uspehom. U međuvremenu je to splaslo, a u periodu dok sam razmišljala o tome koji fakultet da upišem, mlađi brat je već bio u Kamenici u policijskoj školi, pa mi je to bilo zanimljivo, te upisujem školu za policajca”, priča Marić, koja se zaposlila 2004. godine, čim je završila školu.
“Prvo sam bila na praksi u Apatinu 6 meseci, potom od 2005. u Bogojevu na prelazu. Zaista prelepo iskustvo, divne kolege, a kao najmlađa, sa svega 20 godina, bila sam jako lepo prihvaćena”, priča naša sagovornica.
Svoje prvo dete, sina Veljka, Aleksandra rađa 2011. godine i tada joj se život menja iz korena.
“Imao je već kao novorođenče puno zdravstvenih problema, upala ušiju, pluća, i već sa 5 meseci primetili smo da nešto nije u redu, a sa nešto više od godinu dana ustanovljeno je da je autističan. Međutim, posle toga smo išli na genetiku, pa su mu tamo i na magnetnoj ustanovili neku genetsku dijagnozu, Dendi Voker sindrom. Ustanovljeno je da ima cistu na mozgu, uvećane četvrte komore i epilepsiju, odakle ide zapravo taj usporen psiho-motorni razvoj, a autizam je propratna dijagnoza”, objasnila je.
Aleksandra priznaje da je u početku bilo užasno teško prihvatiti da ima dete sa poteškoćama u razvoju.
“Ne zna se da li je bilo gore suprugu ili meni. Bile su to teške godine. Izvesno vreme smo se borili sa prihvatanjem istine. Živeli smo i u Beogradu, i u Novom Sadu, pokušavali sve moguće i nemoguće, sa željom da mu pomognemo i pružimo adekvatan tretman. U međuvremenu se Maša rodila, i tek kad smo ga prihvatili takvog kakav jeste, on je tek tad počeo napredovati. Kad smo se opustili i počeli uživati u tom našem detetu takvom kakav je, sve je krenulo na bolje i danas živimo kao i svaka druga porodica”, iskrena je Marić, koja, s tim u vezi preporučuje svim roditeljima da što pre prihvate problem, jer će dete pre napredovati i svima će biti lakše.
Za svog Veljka kaže da je poseban u svakom smislu. Izuzetno emotivan, jako topao, dečak koji ne trpi negativnu emociju. Ima apsolutni sluh i ide u Sombor u specijalnu školu, na šta se navikao i voli da ide tamo.
Kako saznajemo od naše sagovornice, priča sa udruživanjem kreće iz Udruženja za pomoć osobama sa autizmom “Maslačak” Sombor.
“Slavica Menićanin je osnovala udruženje u Somboru i od prvog dana sam s njima. Mnogo mi je značilo da upoznam i neke druge ljude sa istim problemom, da razmenimo iskustva. Svi oni su mi puno pomagali, a posle toga se stvorila ideja da tako nešto osnujemo i u Apatinu, nakon čega nastaje UD Mali Princ”, priča Aleksandra.
Udruženje jako lepo funkciniše gotovo tri godine unazad. Osnovano je s ciljem pomoći i podrške roditeljima i deci sa poteškoćama u razvoju, ali su članovi udruženja i zdravorazvojna deca, te inkluzija u ovoj velikoj porodici živi u pravom smislu te reči. Udruženje ima svoje prostorije, podršku cele lokalne zajednice i šire, kontinuirano sprovodi brojne projekte, aktivnosti, ekskurzije i razne druge sadržaje. Zahvaljujući donaciji aparata za kokice, u ovom udruženju zaživelo je i socijalno preduzetništvo, ali i kroz druge vidove delovanja članovi ostvaruju sopstvene prihode, a krajnji cilj udruženja je stanovanje uz podršku.
“O samom udruženju mnogo puta smo već govorili i cela zajednica je upoznata sa tim. Veoma nas raduje činjenica da nas ljudi vole, prepoznaju naše probleme, pomažu nam i naša porodica se širi iz dana u dan. Mimo tih nekih redovnih aktivnosti i krajnjeg cilja ka kome težimo, meni je zapravo u udruženju najvažnije da deca budu zadovoljna, zaokupljena stvarima u kojima uživaju, da imaju ekskurzije, razne radionice prilagođene njima gde se mogu kreativno izražavati, bioskopske projekcije na otvorenom, odlaske u prirodu, druženja... da imaju ispunjeno vreme, da se druže sa zdravorazvojnim drugarima koji ih sve više prihvataju”, izjavila je naša sagovornica.
Zahvaljujući svojoj posvećenosti u radu sa decom sa poteškoćama u razvoju, na velikom nacionalnom konkursu za izbor heroja, u konkurenciji od 172 nominovanih, Apatinka Aleksandra Marić našla se među 10 pobednika, te na taj način postala heroj za 2022. godinu, da bi već godina dana potom dobila najprestižniju Oktobarsku nagradu opštine Apatin za oblast humanitarnog rada.
Naša sagovornica, kao najjača karika Udruženja dobročinitelja “Mali Princ” Apatin, ostvaruje izuzetnu saradnju sa mnogim fizičkim i pravnim licima, pozitivnom energijom i preduzimljivošću pleni i omiljena je među članovima udruženja, ali i među ostalim sugrađanima i prijateljima. Svoje slobodno vreme uglavnom posvećuje deci sa poteškoćama u razvoju, kroz organizaciju kojom rukovodi, ali i kao volonter u drugim srodnim organizacijama. Misija našeg heroja jeste da stvori bolje i senzibilnije okruženje za decu sa poteškoćama u razvoju, da razvija inkluzivno društvo, unapredi i osnaži postojeću podršku takvoj deci, ali i da osmisli i realizuje projekte koji će biti od celoživotnog značaja za osobe sa invaliditetom (dnevni boravci, socijalno preduzetništvo, stanovanje uz podršku). Za nepune tri godine postojanja, udruženje je postalo vidljivo i reprezentativno širom Srbije i u dijaspori, a naročito je prepoznatljiv humanitarni rad, akcije pomoći sugrađanima, sakupljanje sredstava za lečenje obolelih u našoj opštini i šire, i još mnogo toga.
Aleksandra svoje slobodno vreme, osim sa decom i roditeljima u udruženju, najviše voli da provodi sa suprugom i svoje troje dece. Omiljene zajedničke aktivnosti su im putovanja, kampovanje, pecanje i uopšte odlasci u prirodu.
Naša sagovornica optimistična je po pitanju ostvarenja krajnjih ciljeva udruženja, a do tada, kaže, planiraju uživati u svakodnevnim malim radostima. Mi im u svakom slučaju želimo da svoje želje pretoče u stvarnost i pozivamo sve ljude dobre volje da se pridruže ovoj lepoj i velikoj porodici malih prinčeva i princeza, jer je, kako kažu, poziv za nove drugare uvek otvoren i svako će biti dočekan raširenih ruku, uz nezaobilazan osmeh i pregršt lepe energije.
