PRIČE IZ KOMŠILUKA: Humani rad slobodne umetnice iz Apatina
Tridesetpetogodišnja Marina Kiralj - Maki iz Apatina, iako široj javnosti poznata kao pevačica, zapravo se bavi potpuno drugim, izuzetno humanim poslom. Ova svestrana i kreativna mlada žena, sa neverovatnom posvećenošću gotovo 13 godina unazad brine o starim, bolesnim i napuštenim ljudima, a takođe i vrši usluge oblačenja pokojnika. Pomalo ekscentrična, borac i osoba puna empatije, Maki svoju umetničku stranu, osim kroz muziku, izražava i šminkajući i frizirajući. U nastavku pročitajte još jednu toplu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Osnovnu i srednju školu Marina je završila u Apatinu. Od malena orjentisana ka umetnosti, želela je upisati umetničku školu, što, nažalost, nije mogla, te je tako završila zanat kojim se nikad nije bavila.
“Iako sam završila Srednju tehničku školu sa domom učenika – smer kuvar, život me je odveo drugim putevima. Od malena, pa i tokom celog školovanja, gajila sam ljubav prema umetnosti, prvenstveno prema muzici, ali i prema slikanju i pisanju. Nažalost, spletom okolnosti, nisam se školovala u tom smeru”, započela je svoju priču naša sagovornica, a koja se ubrzo po završetku srednje škole ostvarila kao majka.
“S obzirom na to da sam već sa 19 godina rodila sina, jedno vreme bila sam samo majka i domaćica, nisam bila zaposlena. Nije bilo lako. Mlad si i zelen, ali smatram da sam uspela da se izborim za to da moje dete izraste u jednog dobrog mladog čoveka, punog empatije”, ponosna je Marina.
Ipak, nakon kraha braka i statusa samohranog roditelja, u životu naše sagovornice sve se menja.
“Bivši suprug i ja razišli smo se prijateljski i tad za mene počinje prava životna borba, ali smatram da je to sve bilo jako dobro za mene. U to vreme dobijam priliku da počnem raditi sa starim ljudima, o čemu ranije nikad nisam razmišljala. Pre toga sam stekla iskustvo u Domu za stare i penzionere u Apatinu, gde sam radila povremeno, jer nije bilo prostora za otvaranje novih radnih mesta. Tamo sam naučila da radim sa starima, bolesnima, da ih negujem... Onda sam počela raditi privatno i od toga sam živela. U pitanju su godine i godine slušanja tuđe tuge, gledanja raznih životnih situacija, bolesti, kako mentalnih, tako i fizičkih, do potpunog invaliditeta i osoba koje su same i napuštene, koje žive jako teško. Ipak, svoj posao sam beskrajno zavolela i posmatram ga kao izuzetno lep i human poziv. Najzad, sve što uradiš od srca, ne očekujući za uzvrat ništa, uvek ti se vrati”, smatra Kiralj.
Naša sagovornica, kad god je imala priliku pomoći, od srca, to je i uradila, pa i van radnog vremena. Iako posao kojim se bavi nije adekvatno plaćen u Srbiji, ona nema nameru da ga menja.
“Male su plate, ali volim taj posao i nemam nameru da ga napustim. Već osam godina unazad sam deo službe Pomoć u kući. Naš posao podrazumeva negu tela starijih lica, kao i prostora u kom žive. Moraš imati saosećanja prema tijm ljudima i to ne može da radi svako. Često se i vezujemo za lica sa kojima radimo. Praktično postaješ deo njihove porodice. Moram da naglasim da je ova usluga besplatna, namenjena za ljude slabijeg socijalnog statusa, koje obilazimo, negujemo, odemo im po lekove, platimo račune, ili prosto se družimo sa njima”, objašnjava naša sagovornica, a koja se tokom svog života nije libila nikakvog posla.
“I privatno negujem stare ljude, mimo posla. Menjam pelene, kupam ih, čak i oblačim pokojnike, u slučaju umiranja u kućnim uslovima. To ne radim sa mladim osobama, već sa starijima, koji su se mučili, patili... Smrt sam prihvatila kao sastavni deo života, koja je nekad čak i svetinja za određene slučajeve umiranja koje sam imala priliku gledati, gde se ljudi muče mesecima, gde pati kompletna porodica, a spasa nema.”
Iako ima Karitasov sertifikat, koji je važeći i u inostranstvu, o odlasku iz svoje zemlje nije razmišljala.
“Imala sam neke ponude za inostranstvo. Tamo je ovaj poziv mnogo bolje plaćen, ali nikad se nisam odlučila otići, prvenstveno zbog deteta. Smatram da mu je majka potrebna, a novci jesu neophodni za život, ali nisu primarni za sreću”, izjavila je naša sagovornica.
Trenutno vanredno pohađa medicinsku školu, na drugoj je godini i ima cilj da u naredne dve godine to završi, pa da se zaposli u nekoj zdravstvenoj ustanovi.
“Volela bih da i to bude orjentisano ka starim ljudima, jer zaista uživam u tome da im mogu pomoći. Niko od nas ne zna šta ga čeka u starosti, a starost zna biti jako teška, naročito za one koji nemaju svoju porodicu. Samo razgovor im beskrajno znači. Baš zato bih i iskoristila priliku da apelujem na sve ljude da ne zanemaruju stara lica, da brinu o njima, da ih obilaze, da razgovaraju sa njima”, poručila je.
Pored navedenog, Marina se još bavi šminkanjem i friziranjem, gde ispoljava svoju kreativnu stranu i u čemu takođe uživa.
Kada je muzika u pitanju, imala je bend pre nego što je rodila sina, ali to je, kaže, tinejdžerska priča, ništa ozbiljno, tek nekoliko nastupa u okrugu. Često je kao gošća u međuvremenu nastupala sa brojnim bendovima, kako na redovnim svirkama i koncertima, tako i humanitarno, a pre 6 godina postaje deo sastava Krvava Meri.
“Ima nas petoro je bendu. Prvobitno su se radili samo kaveri Azrinih stvari, ali onda su odlučili da prošire repertoar, pozvali me u bend kao pevačicu, pa danas radimo domaću i stranu rok i bluz muziku. Trudimo se da imamo zanimljiv repertoar. Radimo u Apatinu, Somboru i oklolini, na velikim moto skupovima, u klubovima, već dva puta smo nastupali u Bosni… Ne sviramo previše, svi smo zaposleni, a ovo nam je ljubav i hobi. Iako smo svi različite generacije, kao tim odlično funkcionišemo, jako se lepo razumemo, slažemo i poštujemo”, ponosna je Kiralj.
Naša sagovornica od pre godinu dana konačno ima i krov nad glavom. Preselila se u Svilojevo i sa porodicom uživa u seoskoj idili.
“Zahvaljujući konkusu Ministarstva za brigu o selu, dobili smo kuću u Svilojevu. Mnogo je lepo, mirno i prezadovoljna sam. Bazirala sam se malo na neki vid hortikulture, nešto što do sad nisam radila. Baštica, cveće, to me poslednjih godinu dana baš smiruje. Veliki sam ljubitelj životinja, imam i mačke i pse. Imam dobre i zanimljive ljude oko sebe. Organizujemo se da odemo u prirodu, motoristi smo i muž i ja, pa kad god smo u prilici, gledamo da odemo negde motorom. U kući imamo muzičku sobu sa jako puno isntrumenata, pošto smo svo troje zaljubljenici u muziku, pa i u tome zajedno uživamo”, otkriva Marina, kojoj su, kaže, upravo sin i suprug najveća podrška u svemu. Naravno, tu je i šira porodica, prijatelji…
Maki kaže da su joj roditelji pričali kako je od rođenja bila specifična, drugačija od drugih. Iako se ni dan danas ne uklapa u stereotipne kalupe, ima neobičan stil oblačenja, pirsinge i tetovaže po celom telu, ova vredna i jaka žena, pre svega je izuzetno osećajna i puna empatije.
Kada su planovi u pitanju, osim završetka škole, Marina želi da sredi kuću u potpunosti, kako njen sin ne bi prolazio težak podstanrski život kao ona i kako bi jednog dana imao svoj krov nad glavom. Takođe, ima u planu da nastavi sarađivati sa bendom, možda čak i da imaju neke autorske pesme jednog dana, a želja joj je i da sa mužem napravi neki muzički projekat, jer joj je muzika, kaže, lek, i bez nje ne bi volela ostati.
Mi joj od srca želimo da sve planove ostvari i jedva čekamo neku novu svirku, na kojoj ćemo zajedno uživati u njenom božanstvenom glasu.
