PRIČE IZ KOMŠILUKA: Jakob Fajfer, svestrani župnik sa gotovo pola veka službe
Jakob Fajfer, župnik odžački i apatinski, naddekan bački, gotovo pola veka je u službi. Ovaj skromni sedamdesetogodišnjak 26 godina unazad, između ostalog, provodi vreme sa apatinskim rimokatoličkim vernicima, posetiocima crkve “Uznesenje Marijino”, ali ne samo sa njima, već i sa svim drugim stanovnicima opštine Apatin, koje god da su vere i nacije. Pred Božić za hrišćane koji ga proslavljaju po gregorijanskom kalendaru, priča o Jakobu došla je sasvim prirodno, a kako smo saznali od njega, ljubav ka Bogu i crkvi neguje od detinjstva, te danas bez ikakve sumnje može izjaviti da je na pravom putu.
„Imam još dve sestre i brata, ja sam najmlađi. Rođen sam u Plavni, opština Bač, a inače roditelji su poreklom iz Bačke Palanke. Kao što i drugi misle za svoje, tako i ja smatram da su naši roditelji bili najbolji za nas. Otac je jedini radio, bio je mlinar, a mama je bila prava majka, domaćica i što je kod nas bilo važno, ništa se nije događalo bez Boga, bez crkve. Naši roditelji su bili vernici i naravno da su nam onda mogli to preneti. U crkvu smo išli od malena, kod kuće smo molili zajedno, to nam je jednostavno usađeno“, započeo je svoju životnu priču ovaj sveštenik.
Prema njegovim rečima, odmah po završetku osnovne škole, prijavio se kod župnika da želi da radi u crkvi, te se upisao u Zavod Malo Sjemenište u Subotici 1967. godine, što je bila klasična gimnazija za buduće sveštenike. Već 1971. je maturirao i odmah se prijavio za bogosloviju kod biskupa, koji ga je poslao u Đakovo, gde je završio bogoslovski fakultet 1976. godine. Iste godine, 29. juna, zaređen je za sveštenika prezvitera, te će tako za 4 godine biti punih 50 godina kako je u službi. Tokom svih tih godina, kako nam je rekao, gotovo da nije posumnjao u svoj put.
“S jedne strane, mogu reći da nisam imao nekih velikih iskušenja, to je istina. Prvo, čovek u tim godinama ni ne razmišlja toliko, posle osnovne škole, ali imao sam vremena i u gimnaziji, a pogotovo na bogosloviji. Tu čovek stasa, uvidi neke stvari. Što se približava kraj studija, to bude jasnije i to prihvataš. Celibatarci smo celog života, fizički se odričemo tih blagodati koje Bog daje u braku npr. ali tu se puno govori o duhovnom životu, u čemu smo u prednosti. Blo je mnogo mojih kolega koji su odustali. U prvom razredu gimnazije bilo nas je 37 u razredu, a sveštenika je postalo svega nas sedam”, priča naš sagovornik i dodaje da mu je vera sve veća, ali se i za nju treba boriti.
“Svaki dan se moram boriti za svoju veru. Ljudi se tome nekad čude. Ali kako, npr. praviš vatru? Ako ne stavljaš stalno drva ili ugalj, ona će se ugasiti. Tako i ovde, ako se ja svaki dan ne molim,a molitva je upravo sredstvo koje podržava veru, kako ću je sačuvati? Ja ne mogu da živim bez vere. To sam doživeo i doživljavam svaki dan u životu. Sve dobija vrednost kroz veru. Često se upitam kakav bih bio da nisam vernik? Mislim da bih bio loš, jer verovati u Boga, znači da imaš jedno merilo, moralni zakon i pravila, koja treba da vrede za sve”, smatra Jakob.
Ovaj župnik veruje da, kad bi se ljudi samo držali 10 Božijih zapovesti , svet bi već bio mnogo bolje mesto.
Kada je služba u pitanju, Fajfer je najpre radio 6 meseci u Subotici, zatim je 6 meseci bio kapelar ili vikar u Bajmoku, a kada se upraznila župa u Odžacima, tamo je postavljen 1. aprila 1977. godine.
“Pored Odžačana, tu sam imao i vernika u Karavukovu, Bačkom Gračacu i Bačkom Brestovcu. Bilo je dinamično, a i danas je. Godine 1997. kada je upražnjena crkva u Apatinu, tražili su nekog ko govori nemački i mađarski, pa sam prihvatio i Apatin, ali nisam hteo da ostavim Odžake i tako je i bilo”, opisao je svoj put do Apatina naš sagovornik.
Ovaj sveštenik daje sve od sebe da sve svoje sposobnosti iskoristi na slavu Božiju, a vernici lako i brzo pročitaju sa njegovog života veru, te ga zato oberučke prihvataju i rado ga slušaju. Osim kao sveštenik, Jakob je radio i mnoge druge poslove, ali sve u slavu Boga. Pokazao se kao izvrstan predavač u Beogradskoj otvorenoj školi, a zatim i na raznim seminarima za ekumenizam. Pisao je u časopisu Zvonik, gde je imao svoju rubriku o ekumenizmu, bio aktivni član u Radio Mariji, tamo imao emisiju na nemačkom jeziku, a jednu celu godinu bio čak i direktor ove radio stanice. Predavao je veronauku u školama u Apatinu i Odžacima dok nije osigurao đacima veroučiteljicu, a zahvaljujući našim Romima, ušao je i u jedan Evropski komitet za dušebrižništvo Roma, gde je i dan danas. Govori nemački, mađarski, srpski i slovački, razume italijanski, a pomalo i engleski.
Ovaj svestrani župnik poznat je i po sjajnim odnosima koje neguje sa kolegama iz drugih crkava. S tim u vezi, negujući lepe odnose sa pravoslavnom braćom, prvi je i jedini rimokatolički sveštenik koji je dobio, u znak zahvalnosti na dosadašnjoj uspešnoj saradnji i bratskom odnosu prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu, najviše odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva, orden Svetog Save drugog stepena.
Iako ima pravo na penziju, Jakob ne planira prestati raditi, jer služiti Bogu i slaviti ga za njega je najveća čast. Mi mu od srca želimo da ga zdravlje posluži, te da i u narednim godinama bude i ostane jedan od omiljenih sveštenika, ne samo okruga, već i šire.
