PRIČE IZ KOMŠILUKA: Ljubav i posvećenost kao recept za uspeh u radu sa decom sa poteškoćama u razvoju
Andrijana Tarbuk iz Apatina personalni je asistent pet godina unazad. Ova četrdesetjednogodišnjakinja prepoznata je od strane mnogih roditelja dece sa smetnjama u razvoju kao jedna od najposvećenijih i najbrižnijih asistentkinja. S tim u vezi, osim što radi sa jednim dečakom, privatno čuva i drugu decu, uglavnom sa dijagnozama iz spektra autizma, a što je najvažnije, uživa u svom poslu, zahvaljujući čemu je deca obožavaju. Kako nam je otkrila, rad sa decom zapravo je oduvek njen san, ali su je životne okolnosti pre ovog posla odvele u drugom smeru. Srećom, pružila joj se prilika da postane personalni asistent, što je oberučke prihvatila, i danas je, kaže, presrećna što se bavi upravo time.
„Ja sam završila gimnaziju, s tim da, zbog odlaska u inostranstvo, nisam bila u mogućnosti da upišem fakultet i da završim ono što sam oduvek želela, da budem vaspitačica. Godine 2019. pružila mi se prilika da radim nešto slično tome, da radim sa decom, što mi je oduvek bio san. Moja rođena sestra je već radila kao personaln asistent, odnosno, u to vreme volonter, jer smo tad svi bili volonteri. Ona je u vrtiću čula da traže osobu za jednog dečaka i predložila je mene, jer je znala da ću ja to sigurno prihvatiti. Naravno, prihvatila sam i nisam se pokajala. Kako sam počela tada da radim sa dečakom, uvidela sam da je to to i da je to moje zanimanje. Nakon određenog vremenskog perioda, nismo više bili volonteri, već smo postali personalni asistenti, što u prevodu znači da je to u tom trenutku postalo zaista moje zanimanje“, priča naša sagovornica, koja je u međuvremenu završila obuku i sertifikovan je personalni asistent.
Ovaj lep i human posao Andrijana radi sa puno ljubavi i uvek se trudi da pruži više od onoga što su joj obaveze i dužnosti.
„Raditi ovaj posao je individualna stvar, zavisi od deteta do deteta i od roditelja do roditelja. Ja sam uglavnom radila onako kako jeste u teoriji, kako smo učili. Ono što bi mi trebali da radimo i što je naša obaveza je pomoć detetu sa invaliditetom ili razvojnim smetnjama, gde spada pomoć pri svakodnevnom funkcionisanju, tj. vođenje i dovođenje deteta iz škole ili vrtića, boravak sa detetom u školi, pomoć pri dolasku u školu, pomoć u kretanju po školskom prostoru za vreme odmora, užine, promene učionice, pomoć pri ishrani za vreme užine, pomoć u korišćenju toaleta, pomoć u komunikaciji, pomoć pri povratku kući, pomoć u održavanju lične higijene, oblačenju, kretanju, priprema knjiga i opreme za školu ili vrtić, odlazak na igrališta i druga mesta na kojima provode slobodno vreme“, objavšnjava naša sagovornica i dodaje:
„Naš posao nije samo vezan za školu i vrtić, već i za vannastavne aktivnosti. Mi nekada volimo da provodimo vreme s decom, da se poigramo sa njima, odvedemo ih na igralište. To se takođe računa u naš rad, ali to je sve individualno, u zavisnosti od dogovora sa roditeljima.“
Andrijana je od početka svog rada sa istim dečakom, od predškolskog uzrasta. On je sada treći razred i veoma su vezani jedno za drugo.
„Mi smo se toliko srodili. Kad ne idemo u školu, zove me telefonom kući, ako ima nešto bitno da mi kaže. Zna kad mi je rođendan, kad je raspust čujemo se, ja njega zovem, on mene... Sve što ima bitno da kaže i što mu se dešava, uvek poželi da me nazove i saopšti mi to. Sa roditeljima imam predivnu saradnju, a to je i poenta cele priče. Roditelji sarađuju, čujemo se skoro svakodnevno i dete napreduje. Zahvaljujući trudu, prvenstveno roditelja, zatim bake i deke, okruženja, pa i mene, on napreduje u svakom smislu“, ponosna je Andrijana.
Naša sagovornica mišljenja je da je uloga personalnog asistenta za decu sa poteškoćama u razvoju od velike važnosti za njihov napredak i uopšte funkcionisanje u društvu.
„U našoj opštini ima četrdesetak asistenata koji rade, trude se, provode vreme sa svojim štićenicima i imaju veliku empatiju prema svom poslu. Nekad bude i teško, ali motiv nam je, mislim, svima isti. Ako polazim od sebe, motivacija mi je kad me to dete pogleda srećno, kad me zagrli. Motiv mi je da pomognem da se to dete oseća sigurnije, da oseti da je neko uz njega, sem roditelja. Velika mi je nagrada što je dečak sa kojim radim odličan đak, sjajan recitator. Veoma je inteligentan, ima jako dobro pamćenje i sve petice u knjižici. Velika mi je nagrada što ga deca prihvataju, kad ga neko drugi pohvali, kad napreduje... Da ne govorim o tome da prisustvo personalnih asistenata umnogome olakšava posao učiteljima i vaspitačima“, smatra Andrijana.
Osim što je personalni asistent jednom dečaku, posvećen rad, topao odnos i profesionalan pristup deci koji neguje naša sagovornica prepoznali su i mnogi drugi roditelji dece sa smetnjama u razvoju.
„To je počelo još dok sam radila u vrtiću. Osim što sam bila sa detetom za koje sam zadužena, povremeno sam menjala i druge koleginice i tako sam upoznavala i ostalu decu sa poteškoćama u razvoju, uglavnom sa autizmom. Tako su me roditelji upoznali i tako je sve više njih počelo da mi se obraća sa željom da čuvam njihovu decu i privatno. To radim i dan danas, čuvam ih troje do četvoro, naizmenično, kako je kome potrebno, i to mi takođe predstavlja veliko zadovoljstvo“, ispričala nam je ova brižna Apatinka.
Andrijana je, pored svega navedenog, i aktivna članica Udruženja dobročinitelja „Mali Princ“ iz Apatina, od samog osnivanja. Rado se odaziva na sve aktivnosti, na kreativne radionice, humanitrne prodaje, druženja...
Ona je iznad svega ponosna majka, posvećena svom sinu jedincu koji je student. Voli da šeta, čita, voli kreativno da se izražava, da izrađuje nakit, da crta, a sve to obožava da radi i sa decom. Tako blaga, nežna i brižna je i privatno, a mišljenja je da su upravo to stvari koje su svoj deci porebne.
„Mislim da trebamo biti blagi prema svojoj deci, jer oni brzo odrastu. Upravo ta blagost, smatram, naročito odgovara deci sa kojom radim, pogotovo deci sa autizmom koja su neverbalna i sa kojima je teže raditi, ali ja se s njima sasvim dobro snalazim. Gledam ih jednako kao ostalu decu, tako se prema njima i ponašam. To je dobar recept, toga se držim, i do sada nikad nisam imala problema“, kaže naša sagovornica.
Andrijana uči dosta o svom poslu, čita stručnu literaturu, konsultuje se sa defektolozima, logopedima i ostalim stručnim licima, a ambicija joj je da se usavrši, da stekne neku diplomu, za početak da se prekvalifijkuje za medicinsku sestru-vaspitača.
Za kraj, poručuje svima da se potrude da primete decu sa smetnjama u razvoju.
„Volela bih da ta deca postanu vidljivija u našem društvu, da okruženje shvati da su oni kao i sva ostala deca, da imaju svoje potrebe, da mogu biti korisni članovi društva, da ne bežimo, da ne okrećemo glavu od njih. Treba da prepoznamo i iskoristimo njihove potencijale, a svako od te dece ih ima, verujte mi“, zaključila je naša sagovornica.
Ono što je važno napomenuti je činjenica da nas je razgovor sa ovom brižnom apatinskom asistentkinjom oplemenio, te se iskreno nadamo da ćemo ovom pričom makar malo uticati na podizanje svesti o važnosti personalne asistencije, te vidljivosti dece sa poteškoćama u razvoju, kao i njihovom prihvatanju u našem okruženju.
