PRIČE IZ KOMŠILUKA: Lukin put od radoznalosti do svestranosti i kontinuiranog ulaganja u znanje
Sedamnaestogodišnji Luka Smiljanić od one je dece koja dokazuju da su, uprkos promenama koje je donelo moderno vreme, znanje i posvećenost nauci i dalje na ceni. Ovaj mladi Apatinac, kog javnost uglavnom prepoznaje sa gitarom u rukama, redovan je učenik trećeg razreda čak dve srednje škole, Gimnazije i stručne škole „Nikola Tesla“ u Apatinu i Srednje muzičke škole „Petar Konjović“ u Somboru, na smeru dizajn zvuka, i, naravno, u oba dnevnika ima sve petice. Tokom školovanja osvajao je brojna priznanja i nagrade iz različitih predmeta, redovan je posetilac Naučno-istraživačkog centra Petnica, u sastavu je brojnih ERASMUS projekata, koji su deo programa razmene učenika Evropske unije, svira u bendu, a takođe je član i asistent rukovodioca pevačke grupe KUD-a Carza. Kako nam je otkrio, sve ovo postiže zahvaljujući dobroj organizaciji, a pohađanje dveju škola istovremeno pripisuje isključivo svojoj neodlučnosti.
“Jako sam se dvoumio između Srednje muzičke škole i Gimnazije. Pred kraj Osnovne muzičke škole počeo sam da se bavim programima za muzičku produciju, čime sam bio oduševljen i što je prilično slično onom čime se sad bavim na tom odseku u Somboru. Sem toga, ljubitelj sam jezika i lingvistika mi je velika ljubav, pa sam Gimnaziju želeo da upišem prvenstveno zbog latinskog. Pošto sam bio veoma neodlučan, na kraju sam upisao obe škole”, ispričao nam je Luka i dodao da je u njegovom razredu bilo još nekoliko učenika koji su pohađali dve srednje škole, ali su se u međuvremenu ispisali iz muzičke.
Prema njegovim rečima, nastavu pohađa u dve smene, a uči kad stigne.
“Gimnazija je uvek prva smena, muzička druga. Poklapa mi se da su mi stručni predmeti, jer se opšte obrazovni prepisuju iz gimnazije, isključivo popodne, taman da ja, posle gimnazije stignem kući, ručam, a onda idem na bus u Sombor. Učim ili na odmoru, ili u busu, ili uveče, ili se prosto probudim sat vremena ranije i naučim šta je potrebno pre nego što odem u školu”, priča naš sagovornik, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Mladi Smiljanić bio je nosilac Vukove diplome u osnovnoj školi, završio je OMŠ “Stevan Hristić”, na smeru gitara, a i danas, u obe srednje škole, reda samo petice.
Svoju svestranost pripisuje svojoj radoznaloj prirodi.
“Oduvek me je sve interesovalo, prosto sam bio radoznalo dete. Sve me je zanimalo. Vremenom se to kanalisalo, ali i dalje je široko. Koliko god to bila vrlina, toliko donosi i problema i nedoumica. Uglavnom sam sebe smatrao više prirodnjakom nego društvenjakom, zato što sam jako voleo hemiju, fiziku i bilologiju, i baš sam uživao u tome. Međutim, u jednom momentu sam jako zavoleo nemački jezik. Engleski nikad nisam posebno voleo, učio sam ga i znao, ali kad sam krenuo da učim nemački, to je bila ljubav na prvi pogled. Negde u sedmom razredu sam ozbiljnije počeo da učim nemački, po knjizi, ali napredniji program, i ubrzo posle toga, do kraja osmog razreda, položio sam i A2 i B1, a sad radim i B2”, saznajemo od našeg sagovornika.
Kako nam je otkrio, u Petnicu je prvi put otišao u sedmom razredu osnovne škole i od tad redovno pohađa programe ovog naučno-istraživačkog centra.
“I u srednjoj školi sam se prijavio u Petnicu. Opredelio sam se za lingvistiku, a pohađanje njihovih programa, osim upoznavanja i druženja sa mladima iz cele Srbije sa kojima imam slična interesovanja, omogućilo mi je sprovođenje brojnih naučnih istraživanja, učenje od najboljih i najuspešnijih u svojim oblastima, te sticanje novih iskustava”, smatra Smiljanić.
Ono na šta je takođe veoma ponosan jeste njegovo, sada već višegodišnje, angažovanje u ERASMUS projektima, koji su zapravo deo programa EU i čiji su ciljevi unapređenje i podrška razvoja na svim nivoima obrazovanja i obuke, ojačanje veze između formalnog i neformalnog obrazovanja i učenja, poboljšanje saradnje između obrazovanja i tržišta rada, stvaranje dodatne vrednosti za evropsko obrazovanje i evropsko dimenzioniranje u obrazovanju, te podrška saradnji između zemalja koje učestvuju u definisanju politike obrazovanja. Zahvaljujući projektima u kojima je učestvovao, a koji su deo omladinske razmene, obišao je Bugarsku, Makedoniju, Italiju, te stekao brojna poznanstva i nova saznanja.
“Kad prođemo treninge, osim iskustva i neformalnog obrazovanja, dobijamo sertifikat koji nam je koristan za pisanje CV-ja za bilo koju državu članicu EU, koji nam pruža znanje o nekim kompetencijama koje smo stekli na određenom projektu. Takođe, sertifikat je i dokaz da umemo da se sporazumevamo na engleskom jeziku”, objašnjava Luka.
Kada je muzika u pitanju, naš sagovornik je naučio da svira gitaru u OMŠ “Stevan Hristić”, koju je, pored redovne osnove, takođe završio u Apatinu, ali je u bendove ušao spontano nešto kasnije.
“Počeo sam da sviram u bendu zahvaljujući svojoj drugarici Tamari Bjelotomić. Ona je bila u tom krugu muzičara koji dolaze u Pik. Tamo smo odlazili zajedno, slušali svirke, počeli i sami svirati, najpre je bio bend Adagio, potom i CK Pik bend, što se odnosi na moj angažman sa gitarom. U međuvremenu sam naučio svirati i klavir, pa sam čak početkom januara, sa svojim drugarima iz Sombora, bendom Stonehenge, svirao nekoliko numera, a nastupili smo kao predgrupa Ribljoj čorbi”, ponosan je Luka, čija se ljubav ka muzici ne završava samo sviranjem instrumenata, već i pevanjem, što je nadogradio u KUD-u Carza, gde je počeo pevati sa Pevačkom grupom “Etna”.
“S obzirom na to da je Etna ženska pevačka grupa, rešili smo da, u okviru KUD-a, oformimu i mušku. To se desilo septembra prošle godine i sada sam tamo asistent rukovodiocu grupe, Aleksandri Prica. Generalno svoj angažman u Carzi smatram divnim iskustvom, gde sam takođe mnogo toga naučio”, rekao je Smiljanić i dodao da uskoro, tačnije 28. Januara, imaju koncert u Kulturnom centru, te iskoristio priliku da pozove ljubitelje dobre muzike da dođu na koncert.
Iako nema mnogo slobodnog vremena, Luka uvek uspe da se posveti i čitanju, šetnji ili izlasku sa društvom. Kaže da je umeren u korišćenu društvenih mreža, piše pesme i priče, a izuzetno ceni i samoću. Rekao nam je da je beskrajno zahvalan svojoj porodici koja ga maksimalno podržava u svemu.
“Smatram da roditelji najviše utiču na mlade. Naravno, oni ne mogu da utiču u meri u kojoj smatraju da mogu, jer je svako dete individua za sebe i skrojeno da ga interesuju određene stvari. Jedina očekivanja koja treba da ispunimo su naša, ne očekivanja svojih roditelja. Oni treba da nam budu podrška, što je upravo slučaj kod mojih roditelja i zaista sam im zahvalan na tome”, rekao je.
Kada su u pitanju planovi ovog mladog, elokventnog i ambicioznog Apatinca, rekao nam je sledeće:
“Znam u kom pravcu idem, ali ne znam dokle treba da stignem, jer nemam cilj na duge staze. Smatram da je bitno da vidim onaj sledeći korak koji ću da napravim i koji će me odvesti do sledećeg cilja. Kratkoročni cilj mi je da završim obe srednje škole sa odličnim uspehom, kao i do sada, da se opredelim za jedan fakultet, ali to se nikad ne zna. Želim da se osamostalim, a do tad želim da steknem što više znanja i iskustava, da budem deo što većeg broja Erasmus projekata, kao i da nastavim da se bavim muzikom.”
Luki želimo da ostvari sve svoje ciljeve, a mi se nadamo da smo ovom pričom podstakli bar jednog mladog čoveka da se ugleda na našeg današnjeg sagovornika, te da sticanjem znanja, umesto slikanjem selfija, pokuša da osvoji svet.
