PRIČE IZ KOMŠILUKA: Milkin životni put posvećen razvoju ženskog sporta
Apatinka Milka Šašić, predsednica Omladinskog rukometnog kluba „Apatin“ i trener, od onih je snažnih žena koje su, uprkos nepovoljnim okolnostima, uspele da ostvare delić svog životnog sna. Ljubav prema rukometu, koja kod nje tinja istim žarom gotovo tri decenije unazad, Milka je iskoristila da, nakon praktično gašenja ovog kluba, vrati ženski rukomet u Apatinu na velika vrata. Posle kratkog vremena od ponovnog pokretanja cele priče, njene „Gracije sa Dunava“ već nižu brojne uspehe, a veliki planovi im tek predstoje. Kako saznajemo od naše sagovornice, u rukomet se zaljubila na prvi pogled, a danas može da se kaže da joj je ovaj sport bio sudbinski predodređen.
“Kao dete sam jako puno vremena provodila igrajući se napolju sa drugarima. Tereni u Gimnaziji su nam bili omiljena destinacija, ali smo isto tako ispred zgrade pravili odbojkaški teren, košarkaški ,fudbalski... Igrali smo čak i bejzbol. Da je u to vreme bila opcija da se devojčica upiše na fudbal, sigurno bih to i uradila. Imala sam 8 godina kada sam otišla na prvi trening rukometa. Rođeni brat je već trenirao rukomet, kao i sestra od strica, pa sam tako i ja poželela da probam. Trening smo imali napolju na trenerima Osnove škole kod nastavnice fizičkog vaspitanja, Desanke Pokrajac. U pitanju je bila školska sekcija rukometa i bilo je mnogo devojčica. To je bukvano bila ljubav na prvi pogled. Znala sam da je to to”, prisetila se naša sagovornica.
Prema njenim rečima, svaki trening je očekivala sa nestrpljenjem, a uzore u to vreme nije imala.
“Što se tiče uzora, nisam ih imala, ali sam jako volela da gledam Biljanu Malbašu kada igra. Sa 12 godina sam ušla u prvi tim ORK Apatina, a liga koju smo tada igrali je u sadašnjem rangu Super lige. Sve je bilo mnogo drugačije. Više klubova, veća konkurencija. Nikada nisam propustila trening. Sve je stvar dobre organizacije. Trening je jednostavno nešto na šta se čeka ceo dan, a onda trk iz škole u halu”, priča Milka.
U periodu dok joj je trener bila Dušanka Popović, iako je bila u top formi, nažalost, desila joj se povreda odmah na početku priprema, avgusta meseca 2001. godine.
“Osećala sam jaku bol nazad u potkolenici, ali sam mislila da je to samo upala. Međutim, jedno veče sam došla kući s treninga, noga mi se samo ukočila i jako me zabolelo. Nakon toga, imala sam operaciju, 7 meseci sam bila na štakama, propustila sam i godinu školovanja, oporavak je bio dug... Nažalost, jako puno dece bivaju povređena jer podležu velikim naporima na treninzima koji nisu predviđeni za njihov uzrast. Mislila sam da više nikada neću igrati rukomet, ali su se desile neke promene u klubu, na moju veliku sreću, i vratila sam mu se opet. To je jednostavno bio moj život. Kuća, škola, rukomet.”
Svoju ljubav prema sportu prenela je i na svoju decu, na šta je naročito ponosna.
“Imam troje dece. Vidana sam rodila sa 20 godina. Nakon dve godine,vratila sam se ponovo rukometu. Teško je uklopiti posao, treninge, kućne obaveze, ali kada nešto želiš i voliš, onda možeš sve. Vodila sam ga sa sobom na treninge, znala sam da to može samo pozitivno da utiče na njega, da zavoli sport od malih nogu, što se kod Vidana i pokazalo. Kasnije sam dobila Ninu, pa Aleksu, i nakon toga sam se opet vratila rukometu. Ljubav je to. I njih vodim sa sobom na treninge i oni su danas najmlađi članovi kluba”, s ponosom je ispričala u dahu.
Kao sjajne trenere tokom svoje karijere, Milka ističe Đuru Đilasa, Miška Dubajića i Olivera Biljetinu.
“Njih trojicu bih izdvojila kao sjajne sportske radnike kod kojih je bilo lepo trenirati i igrati, jer ukoliko želiš da budeš dobar trener, na prvom mestu moraš biti dobar pedagog, što su njih trojica i bili”, smatra naša sagovornica.
Kako nam je ispričala, poslednji put u klub se vratila početkom 2020. godine. Prvu utakmicu odigrali su na svom terenu, a nakon toga sledi prekid sezone zbog pandemije, spominje se ostavka tadašnje predsednice, te gašenje kluba, što je za Milku bilo poražavajuće.
“Suprug inače ne prati nijedan sport, ne zanima ga, ali pričamo o svemu. Ulazim u razgovor s njim kako bi mi bilo baš žao da se klub ugasi zbog cura koje i dalje treniraju i nakon toliko godina postojanja. On mi daje ideju da preuzmem sve to na sebe jer to volim i daje mi vetar u leđa. Iskreno,bojala sam se, ali kad imate podršku, sve je nekako lakše. Baš tada opština pravi sastanak povodom podrške ženskom sportu. Tu upoznajem sadašnjeg trenera, Nikolu Orelja, koji je takođe bio pozvan da se pomogne ženskom rukometu. I tako, malo po malo, uz dogovor, preuzimamo klub i krećemo u nove pobede.”
U tom periodu osnivaju Školu rukometa za devojčice, koja je za kratko vreme okupila veliki broj dece.
Trenutno broje preko 90 članova, igraju ligu do 12 godina, do 14 godina, do 16 godina, a naravno, tu su i seniori. Od ove godine pokreću i Školu mini rukometa, gde mogu doći deca već od 6 godina.
“Ove godine smo kao prvi u grupi u ligi 12 obezbedili Super ligu i nadamo se da ćemo sa ovom generecijom igrati na državnom prvenstvu. To nam je cilj. Još jedan uspeh beležimo, a to je da je ove godine trener Nikola Orelj pozvan za trenera u reprezentaciji Vojvodine za devojičice do 12 godina i ovim putem mu još jednom čestitam. Takođe, pozvano je još par devojčica. Da napomenemo da smo izbacili i dva sudijska para, što je prvi put u istoriji kluba. Naglašavam da se sa decom radi, pored igranja, vežbanja itd, na osnaživanju, kako fizičke, tako i psihičke spreme. Deca znaju da je škola na prvom mestu, lepo ponašanje, disciplina, pa sve ostalo. Pored toga, učimo ih da budu dobri i humani ljudi”, priča Milka, a koja je sa svojom brojnom ekipom organizovala mnogo utakmica u humanitarne svrhe.
Iako je prošlo svega dve godine od njenog ulaska u ponovno pokretanje i podizanje ženskog rukometa iz pepela, naša sagovornica ističe da je više nego zadovoljna svime što su do sad postigli.
“Za samo dve godine mislim da smo postigli mnogo. Imamo dva licencirana trenera za rad sa decom i seniorima i još jednog upisanog polaznika za operatvnog trenera. Brojimo više od 90 članova. Imamo Školu mini rukometa i igramo drugu godinu za redom za Super ligu 12. Ja sam prezadovoljna. Rukomet je lep sport kada naučite da uživate u njemu. Imamo devojke iz Apatina, Sombora, Kljajićeva, Riđice, Prigrevice, Sonte, što je sigurno jedan od pokazatelja da se radi dobro. Verujem da smo jedan od najbrojnih klubova Zapadno-bačkog okruga i šire”, ponosna je Milka.
Kada su planovi za budućnost u pitanju, otkriva da nameravaju da pronađu sponzora, jer je finansijska stabilnost od velikog značaja. Takođe, planiraju ulazak u viši rang, učešće na državnim prvenstvima sa svim mlađim kategorijama, proširivanje kapaciteta mini rukometa, učešće više igračica u reprezentaciji Srbije, te stvaranje rukometne akademije. Mi im od sveg srca želimo da u tome i uspeju.
