PRIČE IZ KOMŠILUKA: Mirjanina neumorna borba za kvalitetniji život dece sa poteškoćama u razvoju
Četrdesetsedmogodišnja Apatinka Mirjana Ćalić, svestrana profesorka srpske književnosti i jezika, žena borac i ponosna majka Ene, devojčice sa poteškoćama u razvoju, inspirativna je u svakom smislu. Njen optimizam, vera i posvećenost u svemu što radi urodili su brojnim plodovima, kako na profesionalnom, tako i na ličnom planu. Kao zamenica predsednika Udruženja dobročinitelja “Mali Princ” kontinuirano se zalaže za kvalitetniji život dece sa smetnjama u razvoju, sa krajnjim ciljem formiranja stanovanja uz podršku za njih. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i afirmativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica odrasla je u Apatinu, u tradicionalnoj porodici, a kako nam je otkrila, rođena je posle 16 godina braka svojih roditelja, nakon dve godine je dobila brata, i imala je izuzetno srećno detinjstvo.
“Zahvalna sam svojim roditeljima, pre svega, na ljubavi i na pažnji koju su nam pružali. Majka je bila domaćica, otac je radio i uglavnom su svoj život posvetili nama”, s ponosom je ispričala.
Osnovnu školu završila je u Apatinu i bila odličan đak. Iako je bila podjednako dobra u prirodnim naukama, više su je privlačile društvene i oduvek ju je najviše zanimao srpski jezik, iz kog je već tada osvajala brojne nagrade i priznanja.
“Zipančić mi je predavao srpski i on je bio presudni faktor mog interesovanja za taj predmet. Upisala sam posle toga gimnaziju, gde mi je srpski predavala Olivera Desnica, koja je nastavila ono što je Zipančić započeo, tako da sam vrlo lako i brzo odlučila upisati Filozofski fakultet u Novom Sadu, odsek srpska književnost i jezik”, priča Mirjana, koja je fakultet završila u roku.
Diplomirala je 2000. godine oktobru, a već mesec dana pre toga, u septembru, je počela raditi u gimnaziji, sa 23 godine.
“Bila sam svega 6 godina starija od prve generacije kojoj sam predavala. Ipak, shvatali su me ozbiljno od starta. Bilo je na početku puno posla, puno privikavanja, novina u životu, gde se suočavaš sa pripremama, sa operativnim planovima, izveštajima itd, ali je bio jako lep period. Trudila sam se, pre svega, da budem čovek, jer mislim da se poštovanje stiče iz toga”, iskrena je Ćalić.
Tokom perioda rada u apatinskoj gimnaziji, naša sagovornica držala je brojne sekcije, u kojima je uživala, jer, kako otkriva, u tim vannastavnim aktivnostima odnos sa decom je uvek drugačiji i nonšalantniji. Sa dramskom sekcijom su bili izuzetno uspešni, osvajali brojne nagrade za najbolje predstave, za najbolje muške i ženske uloge, za najbolju režiju itd. Takođe, radeći kao profesor u školi, bila je idejni tvorac projekta „Ja bih to ovako“. U pitanju su dramske improvizacije, a zahvaljujući tom projektu, Apatin je nekoliko godina za redom bio domaćin takmičenja srednjih škola sa teritorije cele Srbije u izvođenju dramskih improvizacija. Sa svojim učenicima imala je i mnogo uspeha na takmičenjima iz gramatike, na republičkom nivou, a njen predan i posvećen rad svojevremeno je krunisan “Novembarskom nagradom”, najprestižnijim priznanjem u oblasti prosvetnog rada.
Kao profesor je radila punih 20 godina, od 2000. do 2020. godine, a u međuvremenu njen život dobija potpuno novu dimenziju.
“Godine 2011. rađam Enu, dete sa poteškoćama u razvoju, što je potpuno promenilo moju sudbinu. Pre svega sam zahvalna svojoj Eni zato što me je napravila boljim čovekom, sa puno više empatije i osećaja prema drugim ljudima. Ena kreće u vrtić sa tri godine. Od starta, pa nadalje, naročito što se tiče vršnjaka, jako su je lepo prihvatili. Ona je išla u redovni vrtić, sada ide u redovnu školu, ima lične pratioce i hvala Bogu, iz godine u godinu ona napreduje, bez obzira na poteškoće koje joj donosi njena genetska mutacija. U pitanju je određeno stanje, ne bolest, sa kojim smo mi naučili da živimo.”
Nakon porodiljskog odsustva u trajanju od godinu dana, naša sagovornica vraća se na posao.
“Živela sam u to vreme kod roditelja i brata, pošto sam samohrana majka. Oni su mi pomagali dok Ena nije krenula u vrtić. Kad je krenula u vrtić, poklapali smo se vremenski sa smenama, kasnije i u školi, ali kada je počela korona, morala sam da iskoristim pravo na bolovanje, premda volim da radim, volim decu i nedostaje mi moj posao”, iskrena je Ćalić.
Ipak, u ovom trenutku, njena odluka da ne radi mnogo je praktičnija, a stvorili su se i uslovi da uradi nešto na polju pomoći i podrške drugoj deci sa poteškoćama u razvoju, kao i njihovim roditeljima. Naime, zajedno sa Aleksandrom Marić, jedna je od osnivača, a danas i zamenica predsednika Udruženja dobročinitelja “Mali Princ”.
“Ideja o udruženju je davno nastala, ali deca su bila mala i bilo je teško organizovati se. Još smo svi tragali za dijagnozama, odlazili na tretmane i nije bilo prostora za ozbiljniju priču. Međutim, to se u međuvremenu promenilo. Nakon osnivanja udruženja, mislim da je puno vidljivije ono sa čime se mi suočavamo, odnosno, vidljiviji su problemi naše dece ako istupimo zajedno. Preko udruženja možemo da dobijemo brojne benefite koje ne možemo kao pojednici, a sa druge strane, ideja nam je bila i pravljenje inkluzivnog društva, jer su članovi našeg udruženja i zdravorazvojna deca”, priča Ćalić i dodaje da su naročito ponosni na činjenicu da su i sami počeli da stvaraju prihode.
“Kada je socijalno preduzetništvo u pitanju, to za nas nije ostalo slovo na papiru. Udruženje je dobilo donaciju, aparat za kokice, koje prodajemo tokom letnje sezone, što se pokazalo kao isplativo. Nama su potrebni neki izvori prihoda, jer pored donacija, pokušavamo i sami da stvorimo prihode. Ove godine, u skladu sa vremenskim prilikama, planiramo još jednu vrstu socijalnog preduzetništva. Naime, u jednom od naših domaćinstava uzgajamo paradajz. Nadamo se dobrim plodovima, pa ćemo našim sugrađanima, po konkurentnoj ceni, ponuditi paradajz, a kupovinom istog, pomagaće naše udruženje”, najavila je Mirjana.
Kako saznajemo od nje, novac im stiže i od opštine, preko konkursa socialne zaštite, kroz koje realizuju brojne aktivnosti, a učestvuju i na bazarima, za koje majke i deca prave razne dekoracije, peciva i kolače, što se prodaje. Takođe, tu su i brojne donacije.
“Ono što me raduje je da nas naši sugrađani vole, što pokazuju različitim vrstama pomoći, volontiranjem, promocijama, podržavanjem naših projekata… Trenutno brojimo pedesetak članova i koristimo priliku da pozovemo sve roditelje koji nisu naši članovi, da nam se pridruže. Godišnja članarina iznosi simboličnih 2.000 dinara. Roditeljima dece sa poteškoćama u razvoju mnogo je lakše živeti sa saborcima, u šta smo se sami uverili u proteklom periodu, ali pozivamo i sve ostale, dakle roditelje zdravorazvojne dece, koji žele da budu aktivni ili pasivni članovi našeg udruženja, da nam se pridruže”, poručila je Ćalić.
Od naše sagovornice saznajemo da je krajnji cilj udruženja “velik zalogaj”, ali preko potreban i, nadaju se, ostvariv.
“Deca kako odrastaju, izlaze van sistema škole i benefita. Kod nas još uvek nije usvojen zakon roditelj-negovatelj, što znači da posle 18. godine majke koje su sad na bolovanju moraju da se vrate na posao, a deca ostaju nezbrinuta. Nemamo dovoljno boravaka, nemamo stanovanje uz podršku. Postavlja se pitanje, iako se svako od nas nada da će dete izaći iz ovog stanja i da će napredovati da može samostalno da živi, a šta ako se to ne desi? Šta će biti s našom decom kad nas ne bude? Zato je nama cilj da formiramo stanovanje uz podršku. To znači da bi u određenom prostoru koji nije stacionarnog tipa i koji je otvoren, deca imala svoju medicinsku, defektološku i ljudsku pomoć, da mogu da kvalitetno da konzumiraju život. Taj projekat je jako krupan zalogaj, ali je održiv, jer koliko god da se tih smeštaja otvori, biće prebukirani, nažalost. Takvi primeri već postoje i kod nas i u svetu i trebalo bi se time ozbiljnije pozabaviti, jer je za sada takva vrsta pomoći u našoj zemlji nehumana, uglavnom u centrima internatskog i domova zatvorenog tipa”, priča Ćalić.
U slobodno vreme, naša sagovornica se bavi sportom, baštovanstvom i cvećarstvom, oganizuje letovanja, a takođe se bavi i prodajom proizvoda od aloje, čiji su kozumenti ona i njena ćerka. Veliki je vernik, sa Enom hodočasti redovno i gotovo svake nedelje su u crkvi na liturgiji. Kaže da je Eni i njoj najveća podrška Zdravko, njen brat i Enin ujak, a život im je oplemenjen i brigom o ljubimcu Dakiju, kog obe beskrajno vole.
Nema velike planove za budućnost, živi sadašnjost i zahvana je Bogu na svakom novom danu sa njenom mezimicom.
“Ena je divno biće koje me je naučilo drugačijem stilu života, naučilo me je šta znači brinuti o nekome. Koliko god sam bila u problemu sa saznanjem da je ona dete sa poteškoćama, toliko me je usrećila, da ne mogu da zamislim dan bez nje. Njen je zagrljaj najdraži i najtopliji. Ono što me raduje, pošto nije verbalna i ume da izgovara samo pojedine slogove ali ne rečenice, jeste njena želja za komunikacijom. Voli ljude, voli da putuje, obožava muziku. Nisam je sklonila od sveta. Od dana njenog rođenja stalno smo negde. Vršnjaci je vole, ima svoju najbolju drugaricu, ide na rođendane, dolaze kod nje, te u tom smislu ima veoma bogat društveni život. Sigurna sam da ovo nije njen životni put i da joj kvalitetan život predstoji, na način koliko njoj bude bilo potrebno da bude srećna”, smatra Mirjana.
Na samom kraju, naša sagovornica savetuje svim roditeljima dece sa poteškoćama da je prvenstveno važno prihvatiti problem.
“Roditelji moraju da private problem da bi radili na njemu i rešavali ga. Ne zatvarajte svoju decu! Ne treba toga da se stidimo, da krivimo sebe, ne tražimo uzroke. Potrebno je sanirati posledice, izvoditi dete, jer ta deca imaju potrebe kao i sva ostala, samo ih ostvaruju na drugačiji način”, poručila je.
Na samom kraju, Mirjani i njenoj Eni želimo još puno putovanja, druženja, muzike, konzumiranja života u pravom smislu te reči, bržeg napretka medicine u smislu rešavanja stanja poput Eninog, ali i realizaciji što većeg broja projekata stanovanja uz podršku, za sve one kojima je to potrebno.
