DRUŠTVO

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Muzički pečat Igora Gnendingera koji osvaja srca publike

Iako po struci diplomirani menadžer u medijima,koji je trenutno pri kraju master studija naFilozofskom fakultetu, tridesetsedmogodišnjem Apatincu Igoru Gnendingeru sve što je važno radio u životu vezano je prvenstveno za muziku. Ovaj samouki, pretalentovani muzičar, od onih je pevača i gitarista koji pleni svojom pojavom i energijom na svakom nastupu. Sarađivao je sa brojnim bendovima, nastupao širom zemlje, a na jednoj od svirki njegovim glasom se oduševio Petar Jelić iz YU grupe, nakon čega dobija poziv za učešće u godišnjim nastupima njegove muzičke škole za decu naziva “Kulturno sklonište”. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.

Igor Gnendinger osnovnu školu završio je u Apatinu, a potom i Srednju elektrotehničku u Somboru. Fakultet za menadžment, smer mediji, završava u Novom sadu, nakon čega upisuje master studije na Filozofskom fakultetu. Bio je primeran učenik, a kao detetu, interesovanja su mu najviše bila vezana za sport.

„Košarku sam trenirao nekoliko godina, ali išao sam i u Nižu muzičku školu, na klarinet, kod profesora Nandora Kolesara, koji je ostavio na mene dubok trag u smislu kako treba da se ponaša jedan muzičar, a njegova vedra priroda je nastavu uvek činila zabavnom. Iako sam voleo instrument i solfeđo, teorija mi je bila problem, možda ne toliko zbog forme samog predmeta koliko zbog nastavnice koja, sad posle toliko godina slobodno mogu reći, nije imala više strpljenja za nove generacije, verovatno zbog toga što je bila pred penzijom. U tom momentu nisam ni sanjao da ću se baviti muzikom skoro ceo život. Okrenuo sam se totalno košarci i tu sam pokušavao nešto postići, ali i to je bilo kratkog daha, pošto se raspao klub Aluplast za koji sam trenirao“, prisetio se naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, sa gitarom se prvi put susreo oko četvrte godine, kada je otac od ujaka pozajmio gitaru jedne zime.

„On je pomalo svirao i pre mog rođenja je pevao sa nekom starom apatinskom ekipom, tako da sam uz njega naučio prve akorde i pesme od Riblje Čorbe. Verovatno je tad zapaljena ta iskra muzičara u meni. Posle smo vratili gitaru ujaku i nisam imao kontakt sa instrumentom nekoliko godina, ali gitara je uvek bila tu negde u glavi. Zatim godinama kasnije, negde pred srednju školu, opet sam izrazio želju za sviranjem, pa smo ćale i ja kupili električnu gitaru. Bila je to kopija Fendera telekastera marke Jolana, ali za mene je bila original. Zapravo, tad nisam ni znao šta je Fender, a kamoli razliku između stratokastera i telekastera, no za klinca od 13 godina to je bila najbolja gitara na svetu. Tatin prijatelj mi je pokazao par fazona i ostalo je bilo na meni“, prča Igor, koji je nastavio da svira i na sluh „skida“ hitove AC/DC – a, Deep Purple – a i slično.

„Pošto sam postajao tinejdžer i krenuli su izlasci u grad, ubrzo sam upoznao sebi slične ljude i među njima prvo Srđana Rađenovića, a zatim i njegovog brata Stevu koji je poznavao još jednog gitaristu, Vladimira Đurića. Posle par izlazaka, odlučujemo da napravimo bend, no svi smo svirali gitare, tako da je Srđo odlučio da pređe na bubnjeve, a Stevo na bas gitaru. Tako je nastao bend Peti Element. Vežbali smo kod Rađenovića u garaži, jer je njihov otac bio veliki zaljubljenik u muziku i svirao je u mlađim danima, pa je imao i opreme koju je pretežno nabavljao tako što je trampio alat koji više nije koristio za pojačala, bubanj, mikrofon i sl. Ne mogu opisati kakvo je to uzbuđenje bilo pred svaku probu. Naučili smo tu razne nove pesme, a prvu svirku smo imali u maloj sali hotela Vojvodina“, ispričao je Gnendinger.

Od njega saznajemo da su bendu u međuvremenu dali novo ime, Antologija, sa kojom su prešli celu Vojvodinu i nešto Srbije uzduž i popreko.

„Bili smo jeftini, mladi, puni energije i ništa nam nije bilo teško. U nekom momentu, pridružuje nam se Duško Mešinkovski na klavijaturi i tad smo počeli raditi na autorskim pesmama i prvom albumu. Vlado je bio generator ideja, a mi ostali smo se nadograđivali na taj neki njegov rif. Mnogo smo slušali metal muziku, a pogotovo progresiv metal, tako da je i naša muzika bila u tom maniru. Izdali smo album „Nemiri“ za One records iz Beograda i krenuli da ga promovišemo na svirkama. Posle nekog vremena dobili smo pozitivne reakcije od publike, ljudi su počeli da pevaju naše pesme i uspeli smo da stupimo u kontak sa Hitom radija 202 sa Radio Beograda 202. Prijavili smo se za Zaječarsku gitarijadu i kroz kvalifikacije dospeli na nju. Tad smo po prvi put svoje autorske pesme zasvirali u Novom sadu i Beogradu, pa zatim i Zaječaru”, priča Igor.

Na Gitarijadi su učestvovali dve godine za redom, a jedne od te dve godine osvojili su i nagradu publike.

“Bilo je to jedno lepo, čudno i neponovljivo iskustvo za četiri tinejdžera iz Apatina. Upoznali smo još ljudi i muzičara iz cele Srbije, družili se, svirali. Ne bih ni za šta na svetu menjao taj period života jer je imao tu dozu neočekivanog koju možeš doživeti samo kad živiš rock and roll”, iskren je naš sagovornik.

U tom periodu, dolazi do prezasićenja u bendu, sastav se menja, pa umesto Srđe i Steve bendu su se priključili Mladen Kapisoda, Nenad Trajković i Robika Tancoš. Igor tada prestaje da svira gitaru i počinje samo da peva. U novom sastavu, bend počinje da radi drugi album i snima četri pesme, a nakon desetak svirki, život ih odvodi u različitim pravcima, a Igor odlazi na fakultet u Novi Sad.

“Tamo sam upoznao Radenka Marića koji me je pozvao u njihov bend jer im je trebao pevač i tu počinje moja „novosadska“ karijera. Bend se zvao Chlanovi posade i sa njima sam svirao po Novom Sadu u brojnim popularnim klubovima. Uporedo sa tim, svirao sam i akustične svirke sa nekim prijateljima, te sam na taj način tokom celih studija zarađivao, što mi je davalo određeni luksuz koji redovan student sebi ne može priuštiti. U međuvremenu, Vlado se doseljava za Novi Sad i odlučujemo da pravimo novi bend koji će se zvati CrossOver”, ispričao je naš sagovornik.

U periodu dok je bio deo Chlanova posade, na jednoj od svirki čuo ga je Petar Jelić iz YU grupe, oduševio se njegovim glasom i pozvao ga da učestvije u godišnjim nastupima njegove muzičke škole za decu naziva “Kulturno sklonište”.

“Nastupao sam na nekoliko koncerata sa njima i tu upoznao brojne legdende naše muzičke scene, a na jednom od koncerata upoznajem Dragana Radulovića koji postaje bubnjar CrossOvera. U isto vreme upisujem master studije na filozofskom, na katedri za medije, i tu upoznajem kolegu i sjajnog basistu Szabolcs Szecsei. Sa njima nastaje CrossOver. Krećemo da radimo na novim pesmama, koristimo deo starog materijala sa drugog albuma Antologije i pravimo prvi album CrossOvera po imenu „Istina“. Radimo dosta svirki i učestvujemo u BUNT rok festivalu u čijem skolpu snimamo video za pesmu „Ti možeš“ koji je u RTS-ovom studio 11 i osvajamo drugo mesto na BARF-u. Zanimljivo je to da na BARF-u nismo svirali u originalnoj postavi CrossOver-a jer su Sabi i tadašnji bubnjar Stanko Đukić bili sprečeni da dođu pa je apatinska ekipa u sastavu Duško Mešinkovski i Milan Pećanac uletela i pomogla da izguramo taj nastup tako da je CrossOver osvojio drugo mesto na BARF-u sa postavom koju čine Apatinci”, ponosan je Gnendinger.

Nakon što CrossOver prestaje sa radom, Igora pozivaju iz novosadskog sastava The Blues Hammer, čiji je član i danas.

Naš sagovornik podjednako voli da peva i da svira. Kaže da je danas, nažalost, gotovo nemoguće živeti od autorske rok muzike, naročito zbog slabe zastupljenosti u medijima.

“Rok muzika nerazdvojivo je vezana za bunt i pobunu protiv nepravde, a društvo gde su mediji toliko povezani sa političkim sistemima ne voli baš one koji traže neku slobodu izražavanja, misli, emocija ili bilo čega što odstupa od mainstream narativa koji odgovara njihovim oglašivačima”, smatra Igor.

Naš sagovornik trenutno radi i akustične svirke sa violinistom RTV-ovog orkestra Miroslavom Majstorovićem, a od nedavno i sa mladom talentovanom Apatinkom Enom Đorđević. Relativno skoro deo je još jednog novog benda, sačinjenog od starih prijatelja i kumova.

“Oduvek smo imali želju da sviramo u sastavu koji će činiti Vladimir Đurić, Nemanja Kalinić (Šu), Duško Mešinkovski, Marko Obradović i moja malenkost. Mi se jako dugo znamo, bukvalo od osnovne škole, ali nikad se nisu stvorili uslovi da smo svi tu u Apatinu i da imamo vremena za takav jedan poduhvat. Ipak, situacija se promenila i odlučili smo da pokušamo. Krenuli smo sa probama pre nekih desetak meseci, a prvu svirku smo imali pre mesec dana u CK Pik-u koja je super prošla. Sviramo muziku koju svi volimo, u pitanju je hard rok i metal. Bend se zove True Bound ili na srpskom bi to bio neki sinonim za dugu, istinsku vezu među nama. Prošle nedelje smo krenuli da radimo na autorskim pesmama koje će biti na srpskom jeziku, tako da je Apatin dobio još jedan novi autorski bend sačinjen od starih poznatih faca”, izjavio je Gnendinger.

Naš sagovornik ima i svoje autorske pesme, ali kaže da će ih objaviti tek kad bude u potpunosti zadovoljan sa njima. Kao video editor radi razne projekte koji su vezani za reklamiranje manjih preduzeća, firmi ili kompanije, no neretko uradi i neki video, kako za svoje nastupe, tako i za bendove koji mu se dopadnu. Živi u Novom Sadu sad već skoro 15 godina, ali kaže da kroz koju godinu ipak planira povratak za Apatin koji voli svim srcem i koji mu uvek nedostaje.

Igor kaže da su mu najveća podrška roditelji, supruga, tetka i tečo, kumovi i veoma dragi prijatelji, ali i priznaje da ponekad ima osećaj da mu je ceo Apatin podrška. U slobodno vreme ide u duge šetnje. Sa suprugom je redovno na Fruškoj gori, gde su prešli gotovo sve staze. Zajedno su osvajali brojne planinske vrhove, a trenutno su na pauzi od ove vrste avantura, jer očekuju prinovu, što je najlepša i najpoželjnija stvar koja ih je mogla privremeno usporiti.

Kada su planovi po pitanju muzičke karijere u pitanju, na prvom mestu je album sa True Bound-om.

“Sve bitno što sam radio u životu bilo je vezano za muziku. Sa kumom Vladom kao mojim jedinstvenim životnim saputnikom i sapatnikom sam spreman na sve. Uvek smo želeli da iza nas ostane kulturna vrednost, da taj trag bude jasan i direktno povezan sa emocijom koju Srbija kroz vreme nosi i kad se čuje neka naša pesma na nekom radiju, da neposredni slušalac s ponosom kaže: “Ovaj bend je naš!”. Oko te muzičke priče se vrte i moji budući životni planovi, ali ne planiram previše, jer što je Džon Lenon rekao: „Život je ono što ti se dešava dok ti praviš planove za život!“”, zaključio je Gnendinger.

Našem sagovorniku od srca želimo da mu se dešavaju samo lepe životne priče dok on pravi svoje skromne planove za život i unapred se radujemo prvoj sledećoj svirci koju sigurno nećemo propustiti.