PRIČE IZ KOMŠILUKA: Najlepši trenuci sačuvani Dejanovim okom
Četrdesetosmogodišnji Dejan Bačić iz Apatina od onih je ljudi koji dokazuju da nikad nije kasno posvetiti se svojim talentima. Kao umetnička i kreativna duša, esteta i čovek koji oduvek gaji ljubav ka slikarstvu i uopšte umetnosti, ovaj pravnik po struci, pre svega tri godine počeo se iz hobija baviti fotografijom. Već danas, on je ozbiljan fotograf koji iza sebe ima značajne nagrade na državnom, ali i međunarodnom nivou, ponosni član Foto kino video kluba “Rada Krstić” Sombor, kao i Foto saveza Srbije. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik odrastao je na relaciji Apatin – Sombor i za oba grada ga većinom vezuju lepe uspomene.
“U Apatinu sam živeo u četvoročlanoj porodici, uz oca, majku i sestru, i dosta smo se selili, pa me u tom smislu lepe uspomene vezuju za mnoge delove grada. Inače, otac mi je iz Sombora, pa sam tamo često išao kod rodbine. Baka je stanovala na jednom salašu blizu Mostonge. Dosta sam vremena provodio tamo i sećam se da je iza bila trim staza koju je koristila Ekonomska škola, ali bila je otvorenog tipa. Tamo sam često išao i to mi je, recimo, ostalo u jako lepom sećanju, taj deo Somora”, prisetio se Bačić, koji je osnovnu školu završio u Apatinu.
Već u osnovnoškolskom uzrastu pokazivao je sklonost i talenat ka slikanju, a sticajem okolnosti, u to vreme se upoznao i sa fotografijom.
“Prva sekcija i jedina na koju sam, sasvim slučajno išao, bila je upravo Foto sekcija koju je držao nastavnik tehničkog Bajić. To je bila analogna fotografija, sami smo razvijali fotografije, išli svuda, fotografisali, vraćali se nazad u školu koja je imala dole svoju laboratoriju gde smo mi razvijali prvo negative, pa posle fotografije i to je bio moj prvi kontakt sa fotografijom”, ispričao je Dejan.
Igrom slučaja, Srednju tehničku školu – smer tehničar mašinske energetike, upisuje u Somboru, a tokom tog perioda, kaže, imao je tipično tinejdžerska zanimanja u koja je spadala prvenstveno muzika, rock and roll, jazz, bluz, prvi koncerti i slično.
“Kako su mi društvene nauke uvek bile bliže od prirodnih, upisujem pravni fakultet, prve dve godine u Kragujevcu, da bi ga kasnije završio u Novom Saadu. Ja sam radio i studirao, putovao na ispite, bilo je dosta naporno i zahtevno. Kasnije sam već bio oženjen, imao dvoje dece, ali uspeo sam izgurati tu priču. Nisam radio u struci, osim što sam stažirao u sudu dve godine, ovde, dok je bio sud u Apatinu. Taj deo mi je bio zaista lep. Tu sam puno naučio u praksi vezano za svoju struku, oko pravosuđa uopšte, kako sve to funkcioniše. Posle toga, zbog političkih prilika, nisam mogao dobiti posao u struci i nisam se bavio pravom nadalje. Kako je pravo usko vezano za državne institucije i javna preduzeća, a advokatura mi nije bila privlačna, tako da sam fakultetsku diplomu ostavio po strani i počeo se baviti drugim stvarima”, saznajemo od našeg sagovornika.
U međuvremenu je radio u ljudskim resursima, uvek se pomalo bavio slikarstvom, čak bio i deo jedne kolektivne izložbe u Apatinu pre desestak godina, a potom se zainteresovao za video.
“Krenuo sam u priču videografije i uvideo da moram dobro da poznajem fotografiju da bih mogao to da radim. Onda krećem sa fotografijom pre oko tri godine i potpuno se zaljubljujem u nju. Kolega Rajčević advokat se već bavio time i on mi je pokazivao neke osnove, a nakon toga kupujem aparat, opremu, svašta nešto, i krećem da učim, pre svega. Mnogo mi je pomoglo to moje poznavanje likovne umetnosti, što se tiče kompozicije, odnosa boja itd. Ako se baviš umetničkom fotografijom, moraš imati talenta. Tehničke stvari se nauče, ali moraš imati “oko”, da umeš da primetiš neke situacije”, smatra Bačić.
Baveći se umetničkom fotografijom, a sa ciljem da nešto zaradi, finansira opremu koja je prilično skupa, kao i putovanja na mesta gde takođe želi da fotografiše, Dejan počinje da se bavi i komercijalnom fotografijom.
“Prvo sam počeo da radim neka manja slavlja, rođendane, potom i venčanja. Ovde se prvenstveno trudim da spojim umetničku sa tom komercijalnom fotografijom, da hvatam neke detalje, specifične situacije, emocije, da ne budu klasične fotke gde ljudi poziraju. Tehnika, svetlo i kompozicija su važni, ali ako fotografija nema priču, emociju, poruku, onda nema ni umetničku vrednost”, priča ovaj fotograf.
Na njegovom putu, kaže, puno mu je pomogao i Foto klub iz Sombora, čiji je danas ponosni član.
“Tu sam upoznao sjajne ljude,a između ostalog i majstora fotografije Ištvana Viraga koji je, iako ima oko 80 godina, pun entuzijazma, ima veliki broj međunarodnih izložbi, ne znam gde sve nije izlagao, osvajao nagrade, i koji nesebično deli svoje znanje. Dao mi je mnogo saveta, kritika i veoma sam mu zahvalan na svemu, jer sam zahvaljujući njemu postao bolji. U klubu i sa ostalim kolegama imam sjajan odnos, razmenjujemo znanja i iskustva, radujemo se uspesima svih nas, jer svaki pojedinačni uspeh u klubu podiže isti na viši nivo i klub se bolje kotira, pa mi je i to motiv da budem bolji”, iskren je Dejan.
Naš sagovornik kaže da najmanje voli da radi pejzaže, iako je za jedan od njih, fotografiju naziva “Panonski mornar” osvojio prvu nagradu na temu Vojvodina.
“Volim da radim portrete. To je veoma interesantno i nije ni malo lako. Potrebno je izvući emociju u pogledu, u facijalnom izrazu. Na portretima je važno videti kako se čovek oseća, a ne kako izgleda. Moraš i sam imati empatiju, kako bi prepoznao tuđu emociju i preneo je na fotografiju”, objašnjava naš sagovornik, koji je prvenstveno ljubitelj crno bele fotografije.
“Boja razvuče pažnju, dok je na crno-beloj fotografiji fokus na samom događaju, jasnija je poruka i zbog toga mi je to interesantnije”, izjavio je.
Upravo ovu njegovu tezu potvrđuje “Strit fotografija” koju je uradio u Romskom naselju u Apatinu i koju je nazvao “Život je lep”. Za ovaj rad dobio je bronzanu medalju na međunarodnom nivou i to je prva nagrada koju je osvojio.
Kada su konkursi u pitanju, Bačić je počeo da šalje svoje fotografije na iste tek u 2024. godini, kada se učlanio u Foto savez Srbije. Za kratak vremenski period, veliki broj njegovih radova ušao je u selekcije najboljih, osvajao je brojne pohvale, ali bio i među prve tri nagrađene fotografije, a osim gorenavedenih, na konkursu organizovanom u okviru Bodrog festa, gde su učešće uzeli fotografi iz cele Srbije, osvojio je treću nagaradu za fotografiju naziva “Miris dima na Bodrogu”.
Foto kino video klub “Rada Krstić” Sombor, a čiji je naš sagovornik član, postoji već 75 godina. Jedan je od najstarijih, ako ne i najstariji u Srbiji i već 66 godina unazad tradicionalno organizuje godišnje izložbe. Na poslednjoj, otvorenoj krajem 2024. godine, naš sagovornik je osvojio prvu nagradu, na šta je, kaže, takođe veoma ponosan.
Bačić priznaje da nagrade prijaju, ali je na prvom mestu ipak ljubav ka fotografiji i uživanje u procesu izrade iste.
“Trenutno se bavim samo fotografijom. Najviše posla dobijam preko preporuka. Uglavnom radim van Apatina, mada sam radio i tu, ali najviše radim Novi Sad, Beograd, Sombor i okolina. Takođe, radio sam u Rožajima, u Tutinu, u mnogim drugim mestima, i sve su to jako lepa iskustva. Skoro sam bio i u Milanu na master klasu, gde sam učio malo oko modne fotografije. Potreban mi je studio koji pokušavam da završim, ali to mi je za sad više kao nešto eksperimentalno, dok će budućnost pokazati da li će biti i više od toga”, iskren je Dejan.
Naš sagovornik smatra da sve što se dešava, dešava se s razlogom, te u tom smislu, njegov put sigurno ima svoju priču.
“Nikad nisam ni sanjao da ću danas biti ovde gde jesam. Možda ću jednog dana raditi nešto deseto, ali trenutno verujem u ovo i tome sam maksimalno posvećen. Nikad nije kasno pratiti svoje snove. Bilo je onih koji su mi govorili da sam lud što napuštam posao i posvećujem se fotogafiji, ali nikad nije kasno da se čovek otkrije. Potrebno je da se stalno edukuješ, eksperimentišeš, budeš uporan… to mora uroditi plodom, u svakom poslu. Bitno je da pokušaš i daš sve od sebe, tek posle toga možeš reći da nisi uspeo”, smatra Bačić.
Kada su planovi u pitanju, još uvek nije odustao od izrade kratkih umetničkih filmova, čemu će se tek posvetiti. Naravno, ambicija mu je i samostalna izložba ,ali, iako već ima dovoljno kvalitetnih fotogafija, želi da mu izložba bude tematska, da ima priču i da fotografije budu povezane, te će tek tada, uz podršku Foto kluba, ispuniti i tu želju.
Čak i u slobodno vreme bavi se fotografijom. Foto aparat uvek nosi sa sobom. Posmatra stvari oko sebe, jer, kaže, uvek može da se naiđe na nešto posebno, gde god da se čovek nalazi.
Iako je bavljenje fotografijom neizvesno, naš sagovornik to kompenzuje slobodom koju ima, vremenom koje odvaja za upoznavanje novih ljudi, novih mesta, bez pritiska koji donosi svakidašnji posao. Priznaje da je to sad deo njega i veruje da će tako i ostati, a slušajući sa kakvim žarom govori o tome i posmatrajući njegova dela, ne sumnjamo da će tako i biti, te da ga veliki uspesi tek očekuju.
