PRIČE IZ KOMŠILUKA: Nemanja Lakić, ambiciozni apatinski profesor i budući doktor nauka
Dvadesetšestogodišnji Nemanja Lakić, profesor ugostiteljske grupe predmeta u Tehničkoj školi sa domom učenika Apatin, od onih je prosvetnih radnika koji, zahvaljujući svom znanju, obrazovanju i ambiciji, kontinuirano podiže kvalitet nastave na viši nivo. Zahvaljujući ovom budućem doktoru nauka, za apatinsku Srednju tehničku školu čulo se na republičkom nivou, a ono što ga naročito čini ponosnim je kada zainteresuje makar jednog učenika u generaciji da proširi svoje vidike u gastronomiji, bude uspešan kuvar ili nastavi svoje školovanje u ovoj oblasti. U nastavku pročitajte još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Apatinac Nemanja Lakić, po završetku OŠ “Žarko Zrenjanin” Apatin, i sam je bio učenik škole u kojoj danas predaje. Godine 2015. završio je srednju školu, za obrazovni profil kuvar, u trogodišnjem trajanju. Nakon toga je kao učenik generacije upisao Visoku hotelijersku školu, smer gastronomija, završio u roku, te diplomirao sa ocenom 10, sa nazivom strukovni menadžer gastronomije. Po završetku ove škole polaže razliku ispita i prebacuje se na akademske studije, na Fakultet za turizam i hotelijerstvo, gde je takođe diplomirao u roku sa ocenom 10. Nakon toga upisuje master studije 2019. godine na PMF-u departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo u Novom Sadu, master turizam sa usmerenjem na gastronomiju, i master brani u roku, sa ocenom 10, u nazivu master menadžer gastronomije, sa usmerenjem na gastronomiju. Dve godina nakon toga upisuje i doktorske studije na istom departmanu, doktorske studije iz turizma sa usmerenjem na gastronomiju. Očistio je prvu godinu u roku, sa prosečnom ocenom 9,80, sada je na drugoj godini i nada se da će doktorirati u što kraćem mogućem roku.
Ovaj sjajan učenik, a sada i profesor, otkrio nam je da je Srednju tehmičku školu upisao sasvim slučajno, ali da danas ne može zamisliti sebe u nečem drugom.
“Srednju tehničku školu sam upisao slučajno, na nagovor majke. Prvobitno sam hteo da upišem Saobraćajnu školu u Somboru, jer je tu išlo moje društvo, a kako sam voleo da kuvam od malih nogu, majka me je savetovala da upišem bar mesec dana za kuvara, pa ako mi se ne sviđa, da se prebacim u Sombor. Tako sam na kraju ostao u Apatinu. Krenule su dobre ocene, profesori su se čudili zašto sam ja sa 86 poena iz osnovne škole upisao za kuvara, jer je to znatno viši nivo od ostalih upisanih đaka, ali ljubav prema tome i podrška pojedinih profesora doveli su do toga da budem i đak generaciji, te da upišem strukovne studije i sve ostalo što je usledio. Bukvalno, kako sam kročio u školu, ja sam znao odmah u prvoj godini da ću nastaviti svoje školovanje”, saznajemo od našeg sagovornika.
Iako je imao uspona i padova, Nemanja tokom svog školovanja ni jedan ispit nije pao, sve ih je dao u roku, a položio ih je do sad oko 70.
“Studirao sam u Beogradu. Bilo je koncipirano tako da prepodne imate predavanja, poslepodne vežbe, a kad nema vežbi, idete na praktičnu nastavu po eminentnim restoranima i hotelima Beograda. Imao sam priliku da radim i privatno. Radili smo ketering, mi sa katedre za gastronomiju. Skupi se društvo i bukvalno svi zajedno odradimo neke važne događaje koji su se dešavali u Beogradu. Tako smo dopunjavali svoj budžet”, priča Lakić.
Prema njegovim rečima, najviše je naučio o higijeni namirnica u hotelu Cepter, na šta sad u svom radu sa decom stavlja akcenat.
“Tamo je velika pažnja usmerena upravo na higijenu namirnica i generalno na kadar koji radi u kuhinji. Ne može svaka osoba koja zna da kuva i smatra sebe privatno dobrim kuvarom, da radi u ugostiteljstvu. Postoje škole, sada i fakulteti, gde se obrazuju stručnjaci. Oblast gastronomije danas je podignuta na jedan viši nivo, multidisciplinarna je nauka, gde ima i hemije, i fizike, i medicine, i nutricionizma”, objašnjava naš sagovornik.
Nemanja u Tehničkoj školi sa domom učenika počinje da radi 2020. godine u septembru kao zamena, a ove godine je dobio rešenje za stalno.
“Kada sam počeo raditi, to je bio period korone. Tad sam dobio mentora, mog profesora Ivicu Jurišina, koji je, pored koleginice Vanje Medić, moj bivši profesor, a sada su mi kolege i prijatelja, koji me guraju kroz doktorske studije, nesebično mi pružaju podršku i pomoć kad god je potrebno”, iskren je Lakić.
Kako nam je otkrio, oduvek je imao želju da bude profesor, a ambicije kroz život bile su mu da bude univerzitetski profesor, zbog čega je i upisao doktorske studije.
“Rad sa decom, u početku, najviše sam nauičio od mentora, kroz tih prvih godinu dana dobrog driblinga vezano za pedagogiju za metodiku nastave. Kad sam počeo da radim u školi, imao sam 22 godine, a dobio sam maturante koji imaju 18. U početku, prva dva meseca, nisu me ozbiljno shvatali, ali ja sam došao pun ambicija, pun ideja za rad i bio sam uporan da to realizujem. Bilo je tu mnogo nezgodnih situacija od strane roditelja, kao što to i danas biva, urušeni su sistemi vrednosti obrazovanja, ali nekako kroz to prvo polugodište, zategao sam poprilično, a u drugom polugodištu su se desili i uspesi sa učenikom Stefanom Terekom, kada smo osvojii prvo mesto na Republičkom takmičenju”, ispričao je Lakić, zahvaljujući kom je škola po prvi put u svojoj istoriji osvojila nagradu na republičkom takmičenju.
“Iako mnogi nisu verovali u nas, ja sam smatrao da je sve moguće, da onoliko koliko daš na času, toliko možeš i da tražiš, ne od svih, ali naći će se bar jedan. Stefanu sam bio mentor i za teoriju i za praktičnu nastavu, kasnije nam se na praksi pridružila i prof. Vanja. Stefan je razvalio teoriju, 39,5 od 40 poena, najbolje je odradio test, a na praktičnom delu ispita je takođe briljirao. Bilo mi je važno da ne probije vreme, i zaista, on je dao sebe maksimalno i usledio je istorijski uspeh. Nakon toga kreće niz uspeha što se tiče škole. Najzad je primećena i od strane lokalne samouprave, pa smo dobili novčana sredstva za izvođenje praktične nastave, za vežbe, a dobili smo i interaktivnu tablu, te podigli kvalitet nastave na viši nivo”, ponosan je naš sagovornik, koji se nada da će u budućnosti imati u školi još nekog Stefana Tereka.
“Godinu dana nakon toga nisam imao učenika za takmičenje. Prošle godine sam uspeo da pronađem jednog, Strahinju Bašića, ali nažalost, nismo uspeli da osvojimo nagradu. Ipak, i Strahinja je upisao gastronomiju i trenutno je na prvoj godini. Ne moramo uvek da osvojimo nagradu, ali kad zainteresujem makar jednog učenika u generaciji da proširi svoje vidike u gastronomiji, smatram da sam nešto korisno uradio”, iskren je Lakić.
Prema njegovim rečima, iako iz osnovne škole ne dobijaju Vukovce i odlične đake, trude se da na kraju njihovog trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg obrazovanja ipak budu dobri ljudi. Naš sagovornik važi za strogog profesora, ali i pravičnog. Kod njega se zapravo poštuje red, rad i disciplina, što u konačnici dovodi do uspeha. Od njega saznajemo da se u školi najviše daje akcenat na samostalnosti, da deca ipak iz škole izađu spremna za rad.
“U vremenu kada sam ja bio učenik, bilo je otaljavanja i spuštali su se kriterijumi, što se i danas radi, ali u manjoj meri. Što se tiče praktčne nastave, ja kad sam bio učenik ove škole, nisam je imao u školi, nego smo praksu obavljali u ugostiteljskim restoranima. Sada je drastično velika razlika, kad vi možete uz profesora da naučite praktični deo nastave. U učionici je jedan vid ponašanja, a drugi u kuhinji. U kuhinji se postavljamo kao radne kolege. Na taj način oni stiču dozu odgovornosti, ali uče i da snose posledice za svoje propuste. Mislim da trenutno kao škola imamo najveći budžet za izvođenje praktične nastave na nivou ZBO. Imamo dobrih učenika i nadamo se još nekom Stefanu Tereku”, optimističan je Nemanja.
Mimo posla, naš sagovornik je posvećen fakultetu. Najveća podrška u životu su mu otac, majka i sestra. Kako nam je otkrio, pre nekoliko meseci je postao ujak, tako da je jedan mali Filip sada centralna ličnost u njegovom životu i kada god ugrabi slobodno vreme, ode bar da ga vidi. Osim navedenog, voli da se druži sa prijateljima, da izlazi, preko sindikata u školi sa kolegama obilazi različite turističke destinacije i još mnogo toga.
Za sam kraj, Nemanja toplo preporučujuje svoj deci da upišu Srednju tehničku školu sa domom učenika, ne samo smer kuvarstva, već i bilo koji drugi.
“Posle tri ili četiri godne u odnosu na trajanje profila, vi izađete iz ove škole spremni za privredu, za rad. Ključ je u praksi, a ovde je akcenat na stručnjacima, i za CNC i za saobraćajne inžinjere, i za kuvare, gde se trudimo zaista da idemo u korak sa vremenom, koliko je moguće. Na kraju, najvažnije je da upišete ono što volite, a kod nas imate puno izbora”, poručio je.
Nemanji želimo da što pre doktorira, da nastavi da podiže kvalitet nastave u školi, te da iz nje izvede još mnogo dobrih učenika, sjajnih kuvara i budućih akademskih građana.
