PRIČE IZ KOMŠILUKA: Nikola Maljković, čuvar korparskog zanata
Iako u devetoj deceniji života, Nikola Maljković i danas uživa u izradi predmeta od pruća, te je samim tim jedan od retkih ljudi koji čuva tradiciju nekada čuvenog korparskog zanata u Apatinu. Radni vek je proveo kao policajac, pravnik kriminalista, ali mladalačku ljubav ka korparstvu nije zaboravio, te joj se, kao hobiju, vratio sredinom devedesetih godina.
„Korparski zanat sam naučio kao mladić od 15 godina. U Sarvašu kod Osijeka bio je otvoren kurs, a ja sam se prijavio iz čiste znatiželje. Po završetku kursa, kad sam naučio te osnovne stvari, gotovo pet godina sam to radio, najviše stolice zvane Nimfa, izuzetno udobne stolice koje smo radili za izvoz, za Ameriku, Holandiju, Nemačku... Do odlaska u JNA sam to radio, a onda sam prestao jer sam počeo da radim kao policajac u Zagrebu“, priseća se naš sagovornik.
U međuvremenu je studirao i stekao zvanje pravnika kriminaliste, što mu je bila specijalnost u policiji i u struci je radio do 1990. godine, kada odlazi u redovnu penziju. Već godinu dana nakon toga, sa porodicom je izbegao u naše krajeve, najpre u Prigrevicu, potom u Zmajevac, da bi se na kraju nastanili u Apatinu. Sa suprugom ima dvoje dece, četvoro unučadi i troje praunučadi.
„Sredinom devedesetih, iz znatiželje, malo i iz dosade, a i znao sam da je u Apatinu nekada korparski zanat bio izuzetno cenjen, počeo sam ponovo da izrađujem predmete od pruća. Odlazio sam u rit, narezivao šibe i radio. Da vam budem iskren, dok to radim, zaboravim na sve probleme. Nije lako stvarati 40 godina, a onda ostati bez ičeg. Smirivalo me da radim. I tako je sve počelo“, saznajemo od Maljkovića.
Prema njegovim rečima, najviše su ga tokom svih ovih godina zanimale boce neobičnih oblika koje je „oblačio“ u pruće, davao im novi život i većinom ih poklanjao.
„Prvo sam uradio jednu pljosku, a nakon toga nisam više stao. Mojih radova danas ima u Zagorju, u celoj Srbiji, u Kanadi, u Londonu, Australiji, Beču... Radim to isključivo iz hobija. Uvek su me zanimale boce neobičnih oblika, izrada takvih predmeta za mene je svojevrsni izazov, a osim toga, izrađujem balone, korpe, saksije, stolice“, priča naš sagovornik.
Svaki Nikolin rad je unikat, a izradio je, otkako je u Apatinu, preko 500 komada. Iako mu je danas teže doći do materijala, i dan danas rado i spretno plete pruće i u tome uživa. Najviše radi sa sveže oguljenim prućem, ali i sa kuvanim. Kaže da su istog kvaliteta i dugovečnosti, a razlika je samo u boji.
„Malo sam eksperimentisao i sa morskom travom koju mi je prijatelj nabavio. Ona je veoma zahvalna za rad. Od toga se i stolice mogu praviti, pouzdan je i kvalitetan materijal. Sve što radim, radim iz glave, bez bilo kakvih nacrta“, otkriva ovaj osamdesetdvogodišnji korpar.
Kako saznajemo od njega, bio je voljan da besplatno drži kurs korparstva u Apatinu, ali, nažalost, to nikad nije realizovano. Izlagao je svoje radove nekoliko puta sa kolegom Mišijem Molnarom, u okviru Apatinskih ribarskih večeri. Kaže da je to zanat koji treba voleti i čuvati od zaborava, što on planira da radi i ubuduće, dokle god ga zdravlje služi. Mi mu u svakom slučaju od srca želimo da to traje još dugo, pa da se i realizuje neostvaren kurs korparstva, ne bi li se u Apatinu pojavio neki naslednik koji će nastaviti čuvati ovaj stari zanat od zaborava.
