PRIČE IZ KOMŠILUKA: Nikola Popović, čovek koji razbija predrasude o osobama sa invaliditetom
Iako život sa cerebralnom paralizom nije lak, četrdesetčetvorogodišnji Apatinac Nikola Popović trudi se da ga obogati koliko je moguće. Za sebe kaže da je sasvim običan čovek, mada je naš utisak da nikako ne može biti običan, već veoma poseban na mnogo načina. Spontan po prirodi, duhovit i komunikativan, Nikola vodi bogat društveni život. Veliki je ljubitelj motora, dobrih koncerata i festivala, a sa svojim triciklom prešao je hiljade kilometara. Ne propustite pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Nikoli je cerebralna paraliza dijagnostifikovana u ranom detinjstvu. Po rođenju mu je pukao kapilar i krv mu se izlila u mozak. Osim oštećene motorike svih ekstremiteta, oštećen mu je i centar za ravnotežu, ali mu je intelekt očuvan. Od njega saznajemo da je tokom celog detinjstva morao konstantno vežbati i ići na rehabilitacije, a 1991. godine bio je u Moskvi na operaciji glave, nakon čega je uspeo da stane na štake. Iako nije lako odrastati u malom gradu sa dijagnozom cerebralne paralize, naš sagovornik priča da je imao prelepo detinjstvo.
“Išao sam dve godine u predškolsko. To je bio prelep period i meni je to mnogo bolje nego ovo sada sa raznoraznim asistentima. Smatram da deca koja su intelektualno očuvana treba da idu u redovne škole i vrtiće. Imao sam barijeru u vidu stepenica, klizavih podova, toaleta, ali sve ostalo je bilo ok. U školi su mom razredu dodelili jednu učionicu gde su dolazili nastavnici, da ne bih morao da se premeštam od učionice do učionice. Roditelji me donesu u školu, dođu svaki drugi čas da me odvedu u toalet, drugo ništa posebno”, priseća se Nikola.
Prema njegovim rečima, drugari su ga jako lepo prihvatili i u smislu socijalizacije, nikad nije imao problema.
“Drugari su me od starta prihvatili fantastično. Koristili smo moje stanje u situacijama kada je trebalo da odgovaramo. Nas je bilo tridesetak u razredu, od toga svega 6, 7 muških, ostalo devojčice, štreberke. Onda napravimo foru, meni se kao ide u toalet, oni me nose, njih četvorica, peti otvara vrata, šestog vodimo za svaki slučaj. Deca ko deca”, ispričao je, smejući se, naš sagovornik, koji je tokom osnovnoškolskog obrazovanja bio solidan đak, ali, nažalost, nije upisao srednju školu.
Kako nam je otkrio, prvi put mu je bilo jako teško zbog svega negde oko desete godine.
“Jednom prilikom bio sam na nekom gradilištu. Bilo je puno starijih ljudi i jedan čovek me je zamolio da ustanem, a da on sedne. Nije me poznavao. Prećutao sam i kada sam došao kući, bilo mi je jako teško. To su situacije koje nisu lake ni za jedno dete”, iskren je Popović.
Od njega saznajemo da je godinama bio deo Udruženja građana Breza, boravio u Dnevnom boravku za osobe sa invaliditetom i intelektualnim poteškoćama, ali je vremenom prosto izašao iz cele priče.
“Nekako, ne znam, da li sam ostario, sazreo, da li mi je dosadilo... Uglavnom, sada tamo ima najviše dece i mladih sa intelektualnim poteškoćama, a ne sa fizičkim invaliditetom, pa mi je u nekom momentu dosadilo i prosto sam rekao da idem kući. Nakon toga se više nisam vratio tamo”, ispričao je.
Naš sagovornik je sa svojim triciklom prešao hiljade kilometara.
“Tricikl mi je prevozno sredstvo kojim bukvano idem svuda, bilo po gradu, bilo da se odvezem u Kupusinu, tamo imam drugare, išao sam čak i u Sombor njime, ceo Sombor sam prešao... Obožavam da idem na moto skupove, koncerte, festivale, sve stignem”, priča Nikola, koji je inače veliki ljubitelj motora i stvar za kojom najviše žali je što ne može voziti motor.
“Hteo sam da položim za motor, to mi je uvek bila želja, ali nažalost, nisu mi dali lekarsko uverenje. Nikad nisam imao tu neku priliku da vozim motor, to mi je žao, voleo bih to da proživim”, iskren je naš sagovornik.
Kako nam je priznao, fizičke barijere su ništa naspram predrasuda koje ljudi imaju o onima koji su drugačiji.
“Fizičke prepreke su standardne. Bankomati su, npr, baš bezveze postavljeni, ono nije ni za zdrave ljude. Stepenice, prilazi, klasika. Ali predrasude su najgore. Volim recimo plivati. I kad odem na plažu, ne volim kad me svi gledaju, zazijavaju, to mi nije prijatno. Ljudima je teško da prihvate kad neko nije sličan njima. U principu, ja sam običan čovek. Gledam da budem što spontaniji, što normalniji. Mislim da sam dovoljno socijalizovan, imam neku komunikaciju sa ljudima, normalnu, sa onima koji me prihvataju."
Jedno vreme, Nikola je u stričevoj stolarskoj radionici izrađivao makete od drveta, ali to odavno ne radi.
“Kod nas su stvari jasne, do nekih godina možemo da funkcionišemo kako tako, ali posle nekih određenih godina, sve je teže. Moj oblik cerebralne paralize je među najgorima. Osećam da ne mogu više da radim neke stvari kao pre”, priznaje naš sagovornik.
Ipak, postoji šansa da poboljša svoj način života.
“Rusi me nisu hteli uzeti u razmatranje, rekli su mi da je kasno, ali na Banjici rade slične operacije, pa razmišljam o tome da pokušam, ali nisam siguran. Čuo sam da to košta oko 8.000 evra, ali pre toga moram uraditi jako puno nalaza. Imam nameru, ali moram priznati da nemam puno volje. Kada bih operisao tetive, možda bi imalo efekta, ali u mojim godinama je to komplikovana priča. Morao bih imati dve do tri operacije, ali, videćemo, nikad se ne zna”, izjavio je.
Nikola trenutno nema devojku. Pored odlazaka na brojne moto skupove, koncerte i festivale, voli da se druži, stalno sluša muziku, što mu je, kako kaže, sastavni deo života. Obožava da gleda humorističke serije, a sa tatom ima tradicionalnu zanimaciju proizvodnje domaće rakije, u čemu takođe uživa. Kaže da mu je porodica najveća podrška, prvenstveno majka, a potom, naravno, otac i mlađi brat.
Svojom harizmom i spontanošću razbija stereotipe o osobama sa invaliditetom, a mi mu od srca želimo da pronađe volju, te da ode na operaciju koja će njegov život učiniti kvalitetnijim i lepšim, pa da se nakon toga ponovo vidimo na “čašici razgovora”, a možda čak i provozamo na motoru.
