PRIČE IZ KOMŠILUKA: Đorđov put od „bukvića“ sa Manjače do apatinskog „bagrema“
Svestrani šezdesetčetvorogodišnji Apatinac Đorđo Kuridža rođen je u selu Stražice na Manjači. Jedan je od osnivača Zavičajnog udruženja Srba poreklom iz BiH „Petar Kočić“ Apatin, kao i njegov prvi i dugogodišnji predsednik. Ovaj Vukovac u osnovnoj, potom i srednjoj školi, po završetku studija dobio je zvanje diplomiranog inženjera građevine i 40 godina unazad uspešan je privatni preduzetnik. Veliki humanitarac, u duši pisac, za sebe kaže da nije seme donešeno u Apatin, već mladi bukvić, presađen, koji je postao bagrem. Do sada je objavio tri knjige, a do kraja meseca iz štampe mu izlazi i četvrta. U nastavku pročitajte još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik za sebe kaže da je Apatinac, ali i Bosanac, a kako nam je otkrio, u Apatin se doselio sa svega dve godine.
„U Apatin su me roditelji doveli tokom tzv. Kukuruz revolucije. Na Manjači nije bilo posla. Malo zemlje, puno čeljadi. Moji su najpre dolazili ovde svake godine brati kukuruze, pa su rešili da ostanu. Preko 20 kuća Kuridža ima ovde i sve Kuridže u Apatinu su familijarno vezane“, ispričao nam je Đorđo, te dodao da je imao lepo detinjstvo u Apatinu.
U našem gradu je završio, kao nosilac Vukovih diploma, osnovnu školu i Gimnaziju, a potom i fakultet u Subotici. Kako nam je otkrio, oduvek je želeo biti građevinski inženjer.
„Još kao dete preslagivao sam cigle, pravio kaveze, nema šta ne znam da radim u građevini, ne samo projektovanje. Znam i da malterišem i da lepim keramiku, sve sam to i radio. Prvi posao sam imao u GPP „Marko Orešković“, jer sam bio njihov stipendista, a devedesete godine, pred raspad Jugoslavije, otvorio sam privatnu firmu, prvu na ovim prostorima kada je projektovanje u pitanju“, ponosan je Kuridža, koji je tokom svoje karijere projektovao čak četiri crkve, između ostalog u Sent Andreji.
Od našeg sagovornika saznajemo da je u školi uvek bio dobar u pisanju pismenih sastava, ali tome nije pridavao značaj.
„Prvu ozbiljniju pesmu sam napisao, dečiju, mojoj deci, a nakon toga sam napisao jednu malo lepšu i još ozbiljniju pesmu svojoj sestričini za 18. rođendan. Nakon toga sam prosto nastavio da pišem“, priča Kuridža, koji, prema mišljenju kritičara, sa jednakom lakoćom i ozbiljnošu piše i ljubavne i zavičajne pesme.
Do sada je objavio tri knjige, „Hteo sam reći“, „Rekao sam i opet ću reći“ i „Što sam rekao, rekao sam“. Sve tri knjige su zbirke pesama, ali i aforizama, i svaka od njih štampana je u tiražu od po 700 primeraka. Nešto od toga je prodato, dobar deo je poklonjen, kako pojedincima, tako i bibiotekama na teritoriji opštine Apatin, Arhivu za zaostavštinu, a ima ih i u Republici Srpskoj.
„Četvrta knjiga je u štampi i biće gotova do kraja meseca. Planiram da organizujem nesvakidašnju, spektakularna promociju, jer su u pitanju humorističke priče sa saobraćajnom policijom. To su moji događaji, smešni, u kojima sam uspeo biti pobednik. Od 10 slučajeva, 7 sam dobio protiv policije. Drugi deo knjige nosi naziv Moj tata vojvoda, koji je bio boem, i tu sam preneo anegdote sa mojim ocem. Sve su kratke priče u pitanju, a tih gegova sa njim bilo je jako puno i moram priznati da mi je bilo teško da izaberem šta ću uvrstiti u knjigu“, iskren je Đorđo.
Kako nam je otkrio, tokom godišnjeg odmora bio je jako vredan, te je završio i petu knjigu.
„To će biti zbirka pripovetki, ala Kočić. U pitanju su pripovetke vezane za moju familiju, sve su istiniti događaji, a čim završim sa promocijom četvrte knjige, i peta ide u štampu“, najavio je Kuridža.
Naš sagovornik kao krunu svog književnog rada izdvaja „Zmijanjske pisce, Kočićeve sledbenike“, zbornik značajnih pisaca Kočićevog podneblja i njegovih saplemenika, koji su u zborniku objavili i jednu njegovu pripovetku, nekoliko pesama i biografiju.
Inače, Đorđo uvek ponosno ističe svoje poreklo, čuvar je svoje kulture i tradicije, a takođe i jedan od osnivača Zavičajnog udruženja Srba poreklom iz Bosne i Hercegovine „Petar Kočić“ Apatin, kao i njegov prvi i dugogodišnji predsednik.
Kuridžu kao osobu prvenstveno krasi humanost, a koju je oduvek pokazivao, počevši od finansiranja ekskurzija školskim drugarima njegove dece, čiji roditelji nisu mogli to da im priušte, preko besplatnih projektovanja za klijente iz socijalno ugroženih kategorija, do doniranja knjiga iz svoje kućne zbirke, vođenja mladih apatinskih recitatora na putovanja u okviru njegovih promocija, te darivanja i gošćenja korisnika Dnevnog boravka za osobe sa fizičkim invaliditetom i intelektualnim poteškoćama. Gde god je mogao, pomogao je i pomaže, a godine 2018. nagrađen je i najvišim opštinskim priznanjem, Oktobarskom nagradom, upravo za oblast humanitarnog rada.
Kako saznajemo, dobar je i cenjen komšija, pa je tako finansirao mural na zgradi u kojoj se nalazi njegov Projektni biro. Šoljice sa natpisom „Dobro jutro, komšija“ lično je crtao, finansirao betoniranje i postavljanje klupe ispred zgrade i kaže da je izuzetno ponosan što u ulazu vlada divna atmosfera i svi između sebe lepo komuniciraju.
Ipak, ono na šta je najviše ponosan su troje dece koje je dobio u braku sa suprugom, kao i 4 unuke, sa kojima najviše voli da provodi svoje slobodno vreme. Uprkos Parkinsonovoj bolesti, koja mu je dijagnostifikovana pre 7 godina, naš sagovornik izuzetno je aktivan. I dalje radi, piše i uživa sa svojim unukama. Mi mu od srca želimo lepu i uspešnu promociju najnovije knjige, bar još nekoliko novoispisanih naslova, kao i pregršt lepih trenutaka u krugu porodice.
