PRIČE IZ KOMŠILUKA: Osmehom do srca najmlađih kupaca
Boba i Gina, dame koje razoružavaju osmehom i ljubaznošću preko dve decenije unazad, omiljene su prodavačice brojnih naraštaja u OŠ “Žarko Zrenjanin”. Ove Apatinke, trgovkinje koje prepoznaju mnoge generacije iz čuvene knjižare u okviru osnovne škole, ne samo da su uslužne prodavačice osnovcima, već i njihove prijateljice, savetnice, te osobe na koje se uvek mogu osloniti. Iako ni jedna od njih nije trgovkinja po struci, u ovom poslu su se pronašle i beskrajno uživaju u njemu. Ne propustite pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Slobodanka Boba Mačkić i Angelina Gina Pašti u knjižari Pepito Shop, a koja je smeštena u okviru OŠ “Žarko Zrenjanin” u Apatinu, rade godinama unazad. Gina je prepoznatljivo lice ovog mesta punih 25, Boba gotovo 20 godina.
“Nisam trgovac po struci. Najpre sam radila u mašinstvu, pa u Pergamentu, da bih na kraju stigla ovde. Inače sam radila u veleprodaji. Prezadovoljna sam ovim poslom, prvo zbog divnih vlasnika knjižare, potom naravno zbog mojih divnih malih mušterija. Inače volim komunikaciju sa ljudima i bez obzira na to što nisam trgovac po struci, pronašla sam se u tome. Volim decu, vrlo lako stupamo u kontakt, lepo se razumemo. Deca me uvek prepoznaju na ulici, javljaju se. Pričuvamo im stvari ako je potrebno, ispunjavamo im sve želje, koliko smo u mogućnosti, ako im zafali neki dinar, donesu uredno naknadno, ako zaborave nešto, ostavimo, pa dođu po to… Toliko je godina prošlo da sad već imamo i unučiće svojih prvih mušterija koji danas dolaze kod nas”, ispričala nam je Gina.
Naša prva sagovornica privatno je ponosna supruga i majka jednog sina, a uz posao uživa u promociji kozmetike na bazi biljaka, za telo i za kuću, koju i sama rado koristi u svakodnevnom životu.
Boba nam otkriva da, iako knjigovođa po struci, u knjižaru je stigla sticajem životnih okolnosti i nema nameru to da menja.
“Nisam iz trgovačke struke. Radila sam kao knjigovođa, a moja gazdarica, zapravo njena majka, nekada mi je u Mlinu bila šef računovodstva. Kada se Mlin prodao i kada su otvorili knjigovodstvenu agenciju, radila sam tamo, a potom prešla i ovde u Pepito. Na ovaj posao sam se jako brzo navikla. Bukvalno se ovde osećamo kao da smo doši kući. Gina i ja smo ovde tako dugo, a nikad nam u životu nije palo na pamet da promenimo posao. Naš posao nema težinu posla, to je onaj osećaj koji mnogi danas, nažalost, nemaju. Dolazimo na posao rasterećeno, opušteno, bez bilo kakvog stresa. Da mi neko ponudi duplo veću platu, ne bih otišla odavde”, iskrena je Boba.
Kako navode, u poslu se dopunjuju, imaju jako lepu saradnju, poštuju se i uvažavaju.
“Najlepše je kad vas neko već odrastao poseti, dođe u knjižaru, ispriča kako je voleo dolaziti kao dete. Dođu nam deca ako im roditelji kasne, nekad uplakana, uvedemo ih unutra, umirimo, pozovemo roditelje… Sve su to svakodnevne stvari sa kojima se susrećemo”, ispričala nam je Boba, koja je privatno majka jedne ćerke i najponosnija baka četvorogodišnjeg unučeta.
Boba iz hobija slika, a slobodno vreme voli da provodi sa prijateljima.
Naše sagovornice imaju nameru, ukoliko knjižara bude radila, ostati tu do penzije.
Kažu da, iako se vremena menjaju, deca su uvek ista. Znaju za red. Poslušni su. Gotovo da nikad nisu imali problema, te s tim u vezi zaključuju da su deca najbolji i najzahvalniji kupci. Već znaju šta je aktuelno, šta vole devojčice, šta dečaci, uvek rado poslušaju njihove preporuke, a kao najvažnije stavke ističu poverenje između svojih “malih kupaca” i njih samih.
“Uz uzajamno poštovanje i osmeh, sa decom je uvek lepo i lako. Najzad, lepa reč i gvozdena vrata otvara, pa ćemo dati sve od sebe da to negujemo i sa brojnim budućim generacijama koje će nam dolaziti”, zaključuju naše sagovornice.
