DRUŠTVO

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Perica Maleš, čuvar apatinske istorije, humanitarac i strastveni ribolovac

Akter naše današnje priče je pedesettrogodišnji policajac u penziji, humanitarac i čuvar kulturnog nasleđa građanskog života u Apatinu. Osim što je ceo svoj radni vek proveo štiteći građane i njihovu imovinu, dugogodišnji je dobrovoljni davalac krvi, upisan je u registar dečijih pisaca Narodne biblioteke Republike Srbije, vlasnik je Građanske kuće Margita – svojevrsnog turističkog bisera našeg grada, dobitnik je brojnih priznanja za oblast humanitarnog rada i razvoja turizma u opštini, strastveni je ribolovac i nadasve porodičan čovek. U nastavku vam donosimo priču jednog izuzetno svestranog i zanimljivog Apatinca.

Po povratku iz vojske, Perica Maleš prekida studije ekonomije zbog izbijanja rata u Hrvatskoj, pošto je angažovan u rezervni sastav policije u Apatinu.  Ubrzo odlazi na kurs na Kosovo u Vučitrn, a nakon nekoliko godina rada u službi nastavlja sa školovanjem, završava ekonomski fakultet, te nastavlja sa službom na radnom mestu komandira policijskog odeljenja u Sonti, sve do odlaska u penziju. Iako mu je prvobitna želja bila da upiše elektrotehnički fakultet, što sticajem okolnosti nije uradio, Maleš je izuzetno ponosan što je ceo svoj radni vek proveo upravo kao policajac.

“Niko ne oblači uniformu ako nije ponosan na svoju uniformu, na svoju zemlju, ako ne voli svoje građane i taj posao, zaštitu ljudi i imovine”, priča Perica, kom je ipak najdraži deo posla bio onaj kada je službeno učestvovao u aktivnostima edukacije dece, bilo da je u pitanju takmičenje u saobraćaju, radne akcije ili nešto slično.

Iako uniformisana lica ljudi doživljavaju kao stroge, našeg sagovornika zapravo su najmlađi često imali priliku videti u malo drugačjem izdanju. Naime, Maleš je tokom svog službovanja u policiji izdao knjigu, zbirku pesama za decu, a koju je poklonio svim predškolskim i školskim ustanovama na teritoriji opštine Apatin i šire.

“Deca su mi najveća radost. Pesme koje se nalaze u mojoj zbirci “Dečija mašta kao cvetna bašta” sam zapravo pisao svojoj deci kad su bila mala, a tokom korone, povodom mog 50. rođendana, na inicijativu porodice, objavio sam i knjigu”, saznajemo od Maleša, koji je i zvanično upisan u registar dečijih pisaca Narodne biblioteke Republike Srbije.

Svojoj deci posvetio je prve primerke, da imaju za uspomenu, a većinu knjiga kasnije je poklanjao, kako školama i vrtićima u opštini Apatin i šire, tako i pojedincima.

Prema njegovim rečima, trenutno je u štampi veći tiraž, a sve što se proda biće uplaćeno na račun iz kog bi mogao da izdvaja sredstva deci koja idu na literarna takmičenja.

Našeg sagovornika najmlađi pamte i po tome što je, kada je u ime opštine osvojio nagradu za promociju grada i razvoj turizma, ručni sat koji je dobio, ustupio dečaku koji je proglašen najboljim drugom u generaciji.

Perica je i dobrovoljni davalac krvi, do sada je oko 35 puta donirao ovu dragocenu tečnost, a za svoja humana dela više puta je nagrađivan.

Iako je imao beneficirani radni staž, nije u redovnoj penziji. Godine 1995. bio je teško ranjen, a te posledice su mu kasnije pravile smetnje u redovnom funkcionisanju na poslu, te je lekarska komisija odlučila prošle godine da ga penzioniše. Kaže da mu je žao što je napustio službu, ali otvorila mu se mogućnost da može više da se posveti svojim drugim interesovanjima, humanitarnom radu, ribolovu i turizmu.

Maleš je široj javnosti poznat i kao vlasnik stare autentične kuće, Građanske kuće Margita, u kojoj svi zainteresovani mogu da vide kako se pre stotinak godina živelo u Apatinu. Cela priča započela je spontano. Supruga našeg sagovornika zapravo je kao dete živela u blizine te kuće, u njoj provodila puno vremena, a kada se kuća prodavala, fascinirala je Pericu, te je odlučio da je kupi i sačuva baš onakvu kakvu je zatekao.

U međuvremenu, ovaj biser apatinskog turizma videli su najpre brojni Apatinci, deca, a potom i turisti, ne samo iz zemlje već i iz celog sveta. Građanska kuća Margita jedno je od omiljenih mesta na kom venčani parovi žele da se fotografišu, a takođe je i poželjna filmska destinacija.

“Ja sam rođeni Apatinac, ne mislim da idem odavde, a mislim da se očuvanjem ovakve kuće doprinosi turizmu, jer je očuvanje stare baštine i kulture od velikog je značaja za našu opštinu. U kući je sve autentično i većina stvari potiče s početka 20. veka. Gde god se čovek okrene, ima osećaj da vreme stoji. Osim upoznavanja sa istorijom Apatina, u kući se često i družimo, a za sad funkcionišemo putem donacija”, priča Maleš i dodaje da su trenutno u fazi registracije, te očekuju i kategorizaciju objekta.

Već godinama unazad, u okviru projektne nastave upoznavanja sa istorijim Apatina, Perica u Građanskoj kući Margita ugosti učenike trećih razreda, u grupama, po odeljenjima. To radi sa posebnim zadovoljstvo, kupi starinske bombone, spakuje ih u teglice ili korpice, lepo sve pripremi, a druženja se uglavnom, nakon zanimljivog časa iz istorije Apatina, završavaju sa recitovanjem njegovih pesama. Zahvaljujući ovom tradicionalnom angažovanju našeg sagovornika, škola mu je prošle godine dodelila Svetosavsku zahvalnicu.

Kada je ribolov u pitanju, kao još jedna Malešova strast, nju najradije deli sa svojim sinom Srđanom, a i u toj priči daje primer šta znači biti human. Naime, Srđan i on imaju pravilo da love samo onoliko ribe koliko im je potrebno, pa kad ispune kvotu, na snagu stupa njihova akcija tzv. “Treća riba” ili “Treća sreća”. Zapravo, tu ribu kad upecaju, bez obzira kolika je, poklanjaju nekom detetu ili pecarošu sa skromnijim priborom, a koje pronađu na licu mesta, vozeći se čamcem uz obalu.

Osim ribolova, naš sagovornik generalno voli da boravi u prirodi.

“Kad je supruga slobodna, leti pogotovo, biciklima krenemo od naše kuće do Kupusinske čarde, pa tu napravimo malu pauzu. Od mog prijatelja Marasa iznajmimo kanue. Napravimo neki svojevrsni trijatlon. Posle bicikla veslamo, odemo do Štuka čarde, nakon toga se vraćamo, dobar deo plivamo gurajući kanue pored sebe, a to se na kraju završi nekim lepim paprikašom ili pečenom ribom. Za mnoge prijatelje koji mi dođu ja se potrudim, pa i za njih obezbedim bicikla, potom svi zajedno učestvujemo u jednom takvom aktivnom odmoru, a ljudi iz urbanih sredina najviše uživaju u tome”, priča Maleš.

Prema njegovim rečima, sve navedeno bez pomoći i podrške porodice ne bi bilo ostvarivo.

“Prvenstveno sam ponosni otac dvoje dece, dva studenta, sin mašinski, ćerka ekonomski fakultet, koji su više puta bili proglašavani za sportiste godine opštine Apatin, sin dva puta u atletici, a ćerka 3 puta u odbojci. Ona i danas aktivno igra i trenira u Subotici, gde studira, a bila je i član reprezentacije Srbije u bičvoleju. Supruga Margita, dipl ecc, zaposlena je u Apatinskoj pivari, a njih troje mi uvek daju vetar u leđa. Sin pomaže kad dođu gosti, skuva paprikaš, provede goste, zna sav istorijat, svaki detalj. Supruga i ćerka takođe pomažu, uglavnom na održavanju, oko cveća i slično. Voleo bih da deca ostanu u Apatinu, da nastave ovu priču oko kuće, jer najzad, mišljenja sam da je najveća razvojna šansa naše opštine upravo turizam”, smatra Maleš.

Kada su planovi u pitanju, nada se, kad registruje gazdinstvo, nekim sredstvima preko projekata, a kojima bi proširio priču vezano za Građansku kuću Margita. Mi mu od srca želimo da istraje u svojim namerama, želimo mu još puno velikih ulova na Dunavu, izleta u prirodi i lepih trenutaka provedenih sa porodicom.