PRIČE IZ KOMŠILUKA: Pesnikinja iz Prigrevice čija se poezija prevodi na brojne svetske jezike
Tridesetrogodišnja Prigrevčanka Dušica Mrđenović od retkih je mladih pesnikinja čija je poezija prevedena u sklopu časopisa za književnost “Slavitude”, na odseku za slavistiku univerziteta u Sorboni. Vlasnica je brojnih nagrada i priznanja, a njene pesme prevođene su na albanski, nemački, francuski, italijanski, španski, ruski, mađarski, engleski, korejski, kineski i hindi. Saradnik je, urednik i lektor u brojnim književnim časopisima u zemlji i inostranstvu, prevodilac sa ruskog jezika i predavač srpskog kao stranog jezika, a ljubav ka poeziji otkrila je još u osnovnoj školi. U nastavku pročitajte još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica osnovnu školu završila je u Prigrevici, potom gimnaziju u Apatinu, nakon čega nastavlja školovanje u Novom Sadu kao veoma uspešan student na Filozofskom fakultetu - odsek za srpsku filologiju. Iako je imala mnogo interesovanja, umetnost i ljubav ka pisanju je preovladala.
“U osnovnoj školi sam se bavila karateom, rukometom i stonim tenisom pri školskoj sekciji, ali je umetnost prevladavala, pa sam tako sa 8 godina počela da igram folklor, a od najranijih razreda osnovne škole bila aktivan član raznih sekcija: hora, orkestra, kao dramske i lutkarske sekcije. Ljubav prema poeziji konkretno otkrila sam u školi slušajući kako, sada pokojna nastavnica srpskog, Evica Ostojić, govori stihove i analizira pročitano. Ona mi je bila najveći podsticaj i što se tiče gramatike i jedna je od retkih pedagoga u toku mog sretanja sa istim koji je iz mene mogao da izvuče ono čega u meni ima i da me podstakne da to negujem i razvijam”, ispričala je Dušica.
Kako dalje navodi, ljubav prema pisanju kod nje se ozbiljnije javila tek na početku studija, da bi se realizovala nekoliko godina kasnije.
“Slučajno sam se upoznala u to vreme sa jednom pesnikinjom iz Ukrajine koja je govorila pomalo srpski, a ja sam joj pomagala da razume i prevodi poeziju sa srpskog na ruski. Tada sam već govorila ruski, kasnije ga usavršila, te sam tako počela da prevodim njene pesme. To je bilo 2011/2012. godine, kada nisam imala ni jednu svoju pesmu osim nekih tinejdžerskih. Kako sam to prevodila, osvestila sam svoj talenat i nedugo potom počela da pišem svoje stihove, koje je otkrio urednik Izdavačke kuće Gramatik iz Beograda, koji mi je predložio da rukopis pošaljem na konkurs”, prisetila se naša sagovornica, inače jedna od retkih koje su prve rukopise poslali na prvi konkurs, neznajući da je on ujedno i najvažniji kao ulaznica u poetski svet i da nema živog važnog pesnika koji nije učestvovao na Festivalu poezije mladih na kojem je upravo ona izabrana među 10 najboljih mladih pesnika na prostoru bivše Jugoslavije 2013. godine, kada i kreće njena pesnička karijera.
“Motivi su pretežno isti, samo je njihova obrada drugačija, s obzirom na to da se čovekov pogled na svet menja i da iskustvom u pisanju stiče neke drugačije navike. Nisam produktivan pesnik. Pišem veoma retko, pa sam tako za 10 godina provedenih na javnoj poetskoj sceni izdala dve zbirke, “Samo u nama” (Gramatik, Beograd 2015 - recenzijaPero Zubac) i „Kraj jednog dramskog čina” (Anoa, Beograd 2020 - recenzija Miroslav Aleksić), a u pripremi je treći rukopis koji bi trebalo da izađe sledeće godine”, najavila je Mrđenović.
Naša sagovornica bila je saradnik, urednik i lektor brojnih književnih časopisa, kako elektronskih, tako i štampanih, u zemlji i u inostranstvu, od kojih izdvaja saradnju sa Književnom radionicom Kordun iz Pensilvanije (Amerika), gde je pune tri godine radila kao urednica poetskog programa i kao tehnički urednik. Osnivač je Centra za afirmaciju stvaralaštva Nigdine i glavni i odgovorni urednik istoimenog portala www.nigdine.com, a takođe i vlasnica velikog broja nagrada, od kojih je poslednja Jefimijina pohvala Društva književnica Srbije za najbolju pesmu.
Kada je inspiracija u pitanju, Dušica je rekla sledeće:
“Ne trudim se da pronalazimo inspiraciju, niti se trudim da pišem. Nikada nisam imala potrebu posmatrati sebe kroz prizmu pesnika ili stvaraoca uopšte. Prosto neke kognitivne navike nas navedu da nešto što čulno opazimo obradimo na neki način, a moj način su stihovi. Nadahnuće za stihotvorenje može da se desi i prilikom odlaska u prodavnicu, kako mi se to desilo sa jednom od poslednjih zapaženih pesama, kada sam prošla pored starog gologranog drveta čiji prizor me je podstakao na razmišljanje o sličnosti čoveka sa tim istim drvetom. Prolaznost je ono što čoveka plaši, ali i usrećuje”, smatra naša sagovornica.
Od osme godine Mrđenović je igrala folklor, pa u jednom periodu prekinula zbog školovanja, a zatim mu se ponovo vratila.
“U tom momentu stanje KUD-a nije bilo ni približno onome na šta smo navikli I, uz molbe tadašnje predsednice i članova Upravnog odbora, vodila sam to društvo par godina do korone, kada sam i sama prestala da se bavim time zbog drugih obaveza i problema sa kojima se to društvo susretalo. Za nekoliko godina organizovali smo humanitarne koncerte i akcije, ugostili i bili gosti u svim zemljama bivše Jugoslavije, osim Slovenije, i pored svih problema i nedostataka uspeli smo da imamo aktivne godine. Iz svega ovoga bih izdvojila gostovanje na Baniji i posetu manastira Jasenovac nakon koje smo upriličili izložbu sestrinstva istoga manastira sa temom stradanja u Jasenovcu. Izložba je bila u Prigrevicu i Apatinu, a s obzirom na to da me je uvek interesovala istorija jezika, tradicija, usmena književnost i poreklo, nije bilo za iznenađenje da se okušam i u vođenju jednog kulturno-umetničkog društva”, ispričala je, te istakla kako se važnost očuvanja tradicije u malim mestima podrazumeva, ali da, nažalost, mnogima nije stalo do toga.
“Upriličili smo gore pomenutu izložbu, a skoro da nema porodice u našoj opštini koja nema nekoga stradaloga u Jasenovcu. U Prigrevicu su nam došli ljudi iz raznih mesta, a nije bilo mnogo Prigrevčana, iako je izložba bila najavljivana i u medijima i na oglasnim tablama. U Apatinu je situacija bila neuporedivo lošija i kompletna ta nezainteresovanost, uz izostanak podrške lokalne samouprave, iako sam joj se bezobroj puta obraćala, navelo me je na to da prestanem da pokušavam ljude maltretirati kulturom i tradicijom. Njima su važne neke druge stvari i imaju apsolutno pravo na to. Naročito je smešno što upravo ti koji ne rade apsolutno ništa ni po jednom od ovih pitanja uvek imaju najviše da kažu i da iskritikuju, da se požale, a kada se stvori prilika da nešto urade, tada jednostavno prestaju da postoje”, smatra naša sagovornica.
Kada je život u seoskoj sredini u pitanju, Dušica kaže da joj trenutno odgovara, ali da to ne znači da će u Prigrevici i ostati.
“Ovde sam zato što mi u ovom trenutku tako odgovara. Ne vidim sebe kao doživotnog stanovnika niti jednog mesta, pa tako ni Prigrevice, jer sva ova mesta, zahvaljujući razmišljanju, demotivisanjem aktivnih ljudi i mnogim drugim opakim i nečojstvenim (o junaštvu da ne govorim) akcijama dovode do reakcije apsolutnog nestanka sela što je neminovno. Radim ono što je do mene i trudim se da dajem primer, a ne nužno komentar i uputstva”, iskrena je Mrđenović.
Naša sagovornica bavi se prevodilaštvom sa ruskog jezika i predaje srpski jezik kao strani, a svoje slobodno vreme provodi u šetnjama po prirodi širom Srbije i obilaženju manje poznatih mesta, daleko od gradske vreve. Sigurna je da će se celog života baviti pisanom rečju, prvenstveno poezijom, a koja je sve ove godine, kaže, jedino i interesuje kao stvaraoca.
Mi joj od srca želimo da ostvari sve svoje private i poslovne planove, te da nastavi sa pisanjem i objavi bar još nekoliko zbirki kojima se unapred radujemo.
