PRIČE IZ KOMŠILUKA: Pisanje i briga o drugima kao lek za dušu i telo
Apatinka Biljana Benić, diplimirani inženjer prehrambene tehnologije u penziji, u duši pesnik, humanista i sanjar, od onih je ljudi koji dokazuju da se životni brodolomi mogu prebroditi. Uprkos teškom detinjstvu, životnom putu i malignoj bolesti koju je pobedila, ova šezdesetosmogodišnja žena hrabro gazi napred, pomažući drugima i ne odustajući od svojih snova. Biljana je predsednica Udruženja osoba lečenih od raka “Nada”, ponosna baka jednog unuka, svestrana, načitana i pravična. U nastavku vam donosimo još jednu toplu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Po završetku fakulteta u Osijeku, Benić se vratila u Apatin i odmah počela raditi u hladnjači. Nakon toga, zaposlila se u privatno trgovinsko preduzeće Evropa, da bi na kraju prešla da radi kao tehnolog apatinskog vodovoda, gde je ostala do penzije. Iako je sebe uvek posmatrala kao pisca, splet životnih okolnosti odveo ju je u drugom pravcu.
“Od malena sam obožavala knjigu i već sa 5 godina sam uzela neki stari bukvar, otišla u jednu seosku školu u Slavoniji, gde sam bila kod babe i dede, rekla učitelju da hoću da idem u školu i celu godinu išla sa prvacima. Već tad sam uveliko znala da čitam i pišem, učestvovala na raznim priredbama, a potom tamo i završila 4 razreda osnovne škole”, prisetila se naša sagovornica, koju su roditelji potom upisali u Apatin u školu, a u Apatinu je završila i Gimnaziju.
“U Osijeku upisujem prehrambenu tehnologiju, iako sam sve do tada želela da upišem književnost. Tata je smatrao da je prehrambena industrija budućnost Vojvodine i da bih teško pronašla posao ako završim književnost, pa sam ga poslušala”, ispričala je Biljana, koja je u to vreme bila u jako teškoj materijalnoj situaciji, jer joj je otac ostao bez posla, a majka bila teško bolesna.
Fakultet je završila pre roka i odmah se zaposlila. Udala se u Apatinu 1981. godine i dobila dvoje dece. Usledile su teške godine i životne borbe, ali je, uprkos tome, uspela opstati i zajedno sa suprugom podići i školovati decu.
“U hladnjači je bio jako težak, psihički, a pre svega i fizički posao. Iako sam bila dobar student i imala brojne ambicije, vrlo brzo sam shvatila da nikome nije potrebno suštinsko znanje. Kad sam završila specijalizaciju iz mikrobiologije kao najbolji specijalizant novosadskog tehnološkog fakulteta, i dalje nisu hteli da mi daju taj posao, iako je bilo upražnjeno mesto mikrobiologa specijaliste. Sve vreme sam radila kao tehnolog u pogonu, u smenam, ali su mi dozvoljavali van radnog vremena da radim u laboratoriji”, prisetila se Biljana, kojoj je pisanje oduvek bio beg od surove stvarnosti.
Naša sagovornica pisala je od osnovne škole. Njene pesme su se čitale na priredbama, a za svoje literarne radove bila je nagrađivana tokom celog školovanja. Posle pesama počela je da piše priče, koje su vrlo brzo osvojile književne kritičare.
“U vreme te krize, 1996. u hladnjači nema plate, muž ostao bez posla, deca dobjaju odeću i obuću od komišija i prijatelja. Kačim po kioscima oglase da dajem časove hemije, ne bih li zaradila neki dinar i vidim konkurs u Glasu komune, pod nazivom Dunavske obale. Napišem tad priču Dnevnik mirisa, pošaljem i dobijem prvu nagradu. Sećam se da sam dobila 100 maraka i večeru”, priča Benić, koja je i nakon toga više puta na istom konkursu dobijala nagrade. Priče je nastavila redovno da piše i danas ih ima oko 50. Neke od njih našle su svoje mesto u njenoj knjizi kratkih priča “Ostalo je još malo duše”, koju je izdala izdavačka kuća Književne omladine Srbije iz Beograda.
Takođe, na popularnom literarnom konkursu za Draganovu nagradu, za najbolji putopis starijih osoba, Biljana je pet puta dobijala nagradu, da bi je oni nakon toga proglasili za “Majstora pera”, a osim navedenog, naša sagovornica napisala je i 14 priča o ljudima obolelima od raka iz Apatina. U ovim pričama opisala je njihovu hrabrost, život, nadu, te prenela poruku zdravima, a priče su objavljene u knjizi “Živeti kao pre”, Milice Marinković, koju je štampala Ljiljana Habjanović u svojoj izdavackoj kući 2012. godine.
Biljana je obolela 2000. godine, od raka bubrega.
“Brzo se dijagnostifikovalo, zato verujem u višu silu, iako je lekar opšte prakse tvrdio da nije ništa. Već dve nedelje od dijagnoze, bila sam operisana u Somboru. Beskrajno sam verovala lekaru koji me je vodio, Bruni Urbanovskom, pa mislim da je i to doprinelo izlečenju. Posle operacije sam pila interferone i izlečila se. Iako sam se plašila, spletom okolnosti, boravak u bolnici mi je čak prijao. Naime, pre toga sam se bila jako umorila na vodovodu, jer sam zatekla haotično stanje, imala sam puno problema i puno radila. Toliko sam bila jako umorna da mi je čak bolest dobro došla da se malo odmorim i posvetim sebu, da se preispitam… Stabilizovala sam se i psihički odmorila”, ispričala je Benić, te naglasila da joj je najveću podršku pružala porodica, ali i neke komšije i kolege.
Prema njenim rečima, nakon toga, sredio se i vodovod. Došlo je do rekonstrukcije i konačno je voda bila potpuno ispravna, sve se posložilo i došlo na svoje mesto.
“U to vreme slučajno na internetu vidim Društvo za borbu protiv raka Sombor. Nazovem, javi mi se doktorka Đerđi Šarić, sutradan imaju sastavnak, muž me odveze i pojavim se tamo. Ne mogu ni opisati koliko sam se dobro osećala kad sam došla među njih. Bilo je tu književnica, slikarki, puno umetničkih duša sa kojima se razumem i koje su me tako lepo prihvatile. Nakon što sam se učlanila, odmh dobijam svoje prve zadatke, organizovanje izleta, osnivanje sekcije u Apatinu, a ostalo je već istorija”, ponosna je Biljana.
Kako nam je otkrila, njeno okretanje humanitarnom radu, prvenstveno pomaganje siromašnih porodica, činilo je da se oseća korisnom i zadovoljnom, ali joj je bilo potrebno da se poveže sa nekim, zato se i učlanila u Društvo, u kom je preko 10 godina. U međuvremenu, osniva Udruženje osoba lečenih od raka “Nada” u Apatinu, 5. decembra prošle godine, a koje trenutno broji oko 20 članova. Imaju izuzetnu saradnju sa somborskim Društvom za borbu protiv raka, brojne planove, među kojima su edukativna predavanja, preventivno delovanje, izleti, putovanja…
“Dovoljno mi je kad neke žene kažu da su prvi put u životu videle more zahvaljujući nama. Neka pomognemo svega nekoliko ljudi, već smo mnogo učinili. Tokom svih ovih godina, zahvaljujući Društvu, upoznala sam brojne lekare. Nisam to za sebe nikad koristila, ali za druge jesam. Upoznala sam veliki broj intelektualaca, divnih ljudi”, iskrena je naša sagovornica.
Kada se ne bavi humanitarnim radom, čitanjem i pisanjem, Biljana najviše pažnje voli da posvećuje svom unuku. Izuzetno je radoznala, voli šetnje i putovanja, a mi joj od srca želimo da još dugo šeta stazom brige o drugima, obiđe sve destinacije koje poželi, te uživa u svakodnevnici sa svojom porodicom.
