PRIČE IZ KOMŠILUKA: Radetov put od policijske uniforme do pasioniranog pčelarenja
Šezdesetogodišnji Rade Stevanović, pčelar koji je punih 18 godina unazad i predsednik Društva pčelara „Dunav“ Apatin, od onih je ljudi koji sa uživanjem rade svoj posao i kontinuirano se zalaže da se stvore što bolji uslovi za sve pčelare na teritoriji opštine Apatin, ali i na nivou Srbije. Ovaj policajac u penziji član je Izvršnog odbora Saveza pčelarskih organizacija Srbije i član Grupacije za pčelarstvo APV, a za apatinsko udruženje napisao je preko 60 projekata, zahvaljujući kojima je obezbeđena komplet oprema. Vredan, human, visokih moralnih vrednosti i izuzetno društveno aktivan, Rade je svakako zaslužio biti deo našeg serijala.
Naš sagovornik rođen je u Republici Srpskoj, mesto Jošava. Nakon što je u Zagrebu završio Srednju školu unutrašnjih poslova, počinje da radi kao policajac u Dalju. Na tom mestu daje otkaz i 1991. godine prelazi u MUP Srbije, stanica policije Apatin.
“Sa 26 godina sam došao u Apatin i već sam bio oženjen svojom suprugom koja je iz Dalja. U to vreme, tri porodice u Apatinu puno su nam pomogle da se snađemo i prihvatile nas kao svoje. U međuvremenu, stekli smo i brojna druga prijateljstva i jako zavoleli Apatin, tako da slobodno mogu reći da se danas osećam kao da sam Apatinac, kao da sam i rođen ovde. Najlepše mi je u Apatinu, tu sam najveći deo svog života, imamo dve ćerke koje su odrastale ovde, sad su udate tu, a imamo i dvoje unučadi”, ponosan je Rade.
Prema njegovim rečima, pčelarstvom je počeo da se bavi sasvim slučajno.
“Dok sam radio kao policajac na mostu u Bogojevu, granična policija, 2001. godine, u toku noći jedan vozač iz Hrvatske mi je ostavio Glas Slavonije. Na srednjoj strani je novinar jako lepo opisao rad jednog pčelara i tad mi se neka lampica upalila. U međuvremenu me je moj profesor, koji mi je predavao u Belom Manastiru, Stanoje Vujčić, uveo u pčelarstvo. Tako je počelo”, prisetio se naš sagovornik.
Stevanović je na početku godinu dana stažirao i nije imao pčele, a onda ih je naredne godine zapatio.
“Nakon stažiranja, 2002. godine, kupio sam pet društava. Pet rojeva sam skinuo sa nekih visokih drveća, što je u to vreme bilo nešto novo, a pet rojeva sam dobio od pčelara kojima sam išao pomagati i raditi na njihovim pčelinjacima”, ispričao je.
Nakon ukupno 22 godina pčelarenja, Rade ističe da su mu pčele dale bukvalno sve.
“Pčele su mi jako puno dale. Školovale su mi dva studenta, jer sam samo ja radio i jedna plata nije bila dovoljna. Supruga nije radila, ali podnela je veliki teret. Pakovala je med, prodavala na pijaci i još mnogo toga. Tako da su mi pčele dale mnogo, ali sam i ja dao sve svoje slobodno vreme njima”, priznaje.
Stevanović trenutno ima oko 170 košnica, a supruga i on med prodaju na pijaci u Apatinu, Bačkom Brestovcu i Sontu, ali i na brojnim sajmovima, festivalima, bazarima i drugim manifestacijama.
Naš sagovornik ističe da bez edukacije nema dobrog pčelara.
“Prvo, kad započne, pčelar mora da nađe nekog mentora u lokalnom udruženju, da stekne osnovna znanja, gde, šta i kada medi, da nauči sve o bolestima pčela i neku od tehnologija pčelarenja koja njemu odgovara, ali i nakon toga, kada već postane iskusan pčelar, ne treba prestati učiti”, smatra on.
Kako saznajemo od Radeta, pčelarsko udruženje u Apatinu postoji čak od Drugog svetskog rata, s tim da je imalo pauzu u radu u periodu od 1956. do 1966. godine.
“Udruženje se ponovo pokrenulo kao podružnica Vojvodine 1966, a 1974. godine dobija naziv Društvo pčelara “Dunav” Apatin. Kad sam preuzeo udruženje, 2006. godine, imali smo 44 člana, sa oko 2.500 košnica, a danas brojimo između 160 i 170 članova, sa oko 10 do 12 hiljada košnica”, s ponosom je izjavio Stevanović.
Naš sagovornik napisao je preko 60 projekata za udruženje, zahvaljujući kojima je obezbeđena komplet oprema, počev od motornih trimera, sušača polena, mašine za topljenje voska itd, te je tako danas ova organizacija među najopremljenijima i ima gotovo sve što je potrebno za jedno takvo udruženje. Nažalost, trenutno nemaju prostor, jer je opština prodala onaj u kom su bili, pa rade u privremenim prostorijama i pokušavaju da reše ovaj problem. Rade kaže da su sakupili određenu svotu novca i da su kao članovi spremni da učestvuju da kupe sebi prostorije, kako bi to rešili jednom svagda, da pčelari koji dolaze iza njih imaju svoj prostor iz kog niko ne može da ih izbaci.
Kao najveći probem pčelara, ističe taj što je u Evropi trenutno oko 60% falsifikovanog meda, pa njihov med stoji i ne može da se proda. Pčelari se na sve načine bore protiv toga, a Rade kao član Izvršnog odbora Saveza pčelarskih organizacija Srbije i član Grupacije za pčelarstvo APV, zajedno sa ostalim članovima, poseban akcenat stavlja upravo na ovu problematiku.
“Svim konzumentima pčelarskih proizvoda savetujem da nađu jednog pčelara kog poznaju i u kog imaju poverenja, jer će samo na taj način biti sigurni da će dobiti pravi kvalitetan med. Pčelar neće falsifikovati med. Na tegli stoji njegovo ime i prezime i sigurno vas neće prevariti”, smatra Stevanović.
Ono po čemu se posebno ističe DP “Dunav” Apatin, a samim tim i naš sagovornik, jeste humanitarni rad. Kao udruženje, svi zajedno, godinama unazad sprovode humanitarne akcije. Njihov humanitarni rad prvenstveno je usmeren prema deci. Podržavaju sve akcije na nivu opštine, a med koji prikupe poklanjaju predškolskoj ustanovi, deci sa posebnim potrebama, kao i Dnevnom boravku za osobe sa invaliditetom i intelektalnim poteškoćama. Sem navedenog, kad god se desi neki požar na pčelinjacima ili kućama, naši pčelari se rado odazivaju da pomognu, ne samo jedni drugima, već i svim ostalim sugrađanima.
Kada je policijska služba u pitanju, Rade je penzionisan pre sedam godina. Ima izuzetno bogat društveni život i član je brojnih udruženja, ZUL “Nikola Tesla” Apatin, UP “Avram Maksimović” Sombor, Udruženja “Jovan Živanović” Novi Sad, Saveza pčelarskih organizacija Vojvodine i Srbije, Udruženja “Petar Kočić”, a u poslednje vreme zanima ga proizvodnja rakije, pa je postao i član Udruženja proizvođača i ljubitelja voćnih rakija “Čuvari tradicije”. Osim velikog broja nagrada za pčelarske proizvode, osvojio i bronzanu medalju za rakiju medovaču na Međunarodnom festivalu rakije “Gornje Podunavlje”. Uvek aktivan i raspoložen za druženje.
“Gde god ima neko značajnije predavanje u Srbiji na temu pčelarstva, ja idem. Nije mi teško preći i 300 km da bih se družio sa pčelarima i naučio nešto novo. Dobar deo vremena provodim i sa prijateljima koji nisu pčelari, volimo riblji paprikaš, Dunav, ali volim i da odem u kafanu”, iskren je Stevanović.
Naš sagovornik planira da ostane posvećen pčelama dokle god mu to zdravlje bude dozvoljavalo. Kaže da mu je u svemu najveća podrška supruga. Ćerke su se udale, i one i zetovi imaju svoje poslove. Ipak, želja mu je da pčelinjak jednog dana neko od njih preuzme, ćerke, zetovi ili unučad. Znajući koliko uživa u tome, mi mu od srca želimo da što duže ostane u svom pčelinjaku, ali i da mu se želja ostvari, te da jednog dana neko nasledi i s ponosom sačuva u budućnosti sav trud i ulaganja koje je on nesebično davao i daje za svoje pčele.
